Карамарковић: Србија пробуђена храброшћу и истрајношћу младости мора бити победник

    Пролази време обмана, то је неминовност! А онај ко му пише књигу о победи над обојеном револуцијом, која никада неће угледати светлост дана, поручујемо да је ово чиста слободарска народна побуна против коруптивне и криминалне свите – и зато је Србија на путу Васкрсења коме сведочимо.

И ко још може стајати по страни и бити неутралан у овом накарадном систему где мафијашка удружења имају све – и новац, и силу, и медије!? Нажалост, то је реалност у којој и даље живимо – режим је отворено кренуо у обрачун са свима који су смело устали, тражећи одговорност за управљање државом и због тога што ни после годину дана одговорни та смрт 16 људи у Новом Саду нису изведени пред суд правде.

Зашто је морало доћи до жртава да би се процес развлашћивања узурпаторске власти покренуо!? И да ли би отпочео и да ли би трајао оволико да није устала младост и подигла целу Србију!? Апсолутно, не верујем. И зато овај талас не сме стати, јер једино он води ка оздрављењу друштва и успостављању поретка. Човек који целог свог живота живи од нашег новца, задужује земљу без икакве контроле, троши тај новац по свом нахођењу и у тој својој неограниченој владавини губи компас, не сме више никада управљати државом и народом, већ мора сносити одговорност. Ово се односи и на све који су ћутали пред неправдом и клањали се свом „великом безгрешном вођи“ радећи мимо процедура и закона.

Самопроглашени судија упорно најављује, а многи ишчекују да он одсвира тај коначни крај, безуспешно покушавајући да релативизује политичку тежину студената. Ништа му више не иде по замисли, ни вређања, ни клевете са дезинформерским простаклуком више не хране властодршце, ни продане који подстичу бруталност и оправдавају ударце шаљући поруку подршке: „Тако треба! Браво за државу!“ И ових ухлебљених гостујућих „политичких аналитичара и бранилаца“ који хвалоспевима кличу, а до јуче су му били „љути политички противници“, а који открише своје право лице и пређоше на обалу нечасних. Ни такви медији у нормалној, озбиљној и правној држави Србији никада више неће постојати.

Постајемо ли тек сад свесни његове окрутности, да ли нам је тек сада јасно да нас је овај режим довео до саме провалије, обесправио, наметајући своја правила којима се нисмо заједнички, довољно јако и довољно сложно супротстављали, као што то чине ове генерације? Долази ли до просвешћења друштва у целини и спознаје да морамо бити део политике јер је, реално гледано, и она део нас? А било би савршено да нас не занима и да живимо у уређеној земљи, здравом систему у коме ће прави људи бити на правим местима и радити свој посао за опште добро.

Све је покушао, али узалуд. Ништа не иде по протоколу и крај његове владавине је неизбежан. Од неуспелог покушаја оснивања покрета за народ и државу, преко брзопотезног популистичког неуспелог програма стамбених кредита за младе као потпуни промашај, смањење маржи без ефекта, до смисленог плана о масовној легализацији који се тиче уписа права својине на објектима, који говоре о трик акцији не би ли се додворио грађанима, а своје тајкуне поштедео пребацујући терет на власнике, поставља се питање шта се до сада радило и ко ће то спровести када катастар непокретности већ дуго не служи намени. Сваки потез говори о предизборној кампањи у намери да покрије гласачко тело.

Власт која удара на младост коначно мора да оде и одговара за сва недела. Недостојни који непрекривено преузима законодавну и судску власт и већ огољено и противуставно контролише извршну, играјући се и са незаслужено изабраним министрима као шаховским фигурама, понижавајући премијера који би морао имати највећа уставна овлашћења у унутрашњој политици, јасно говори о тешком преседану и самовољи, уз све претње носиоцима правосудних функција, ако не раде посао како он то очекује. И управо то указује на државни удар, а не протести студената и грађана који се боре са овим посрнулим режимом, тражећи правду и одговорност актуелног режима који је већ довољно раскринкан у својим непочинствима и намерама.

Ко год да је кренуо у спровођење закона ка истрази о корупцији, власт је реаговала нападима и расформирала ударну групу полиције и преко режимских медија, недостојни владалац, одређује ко је крив, а ко није. Док су насилници нападом на студенте аболицијом проглашени „јунацима“, добијамо поруку да је насиље над грађанима допуштено, па се прешло у фазу претњи, застрашивања и тортуре.

Треба ли ћутати, склањати се и трпети сва понижења?! Због будућности нових генерација и ове младости која је пробудила и подигла Србију као нико никада до сада и без које се не би покренуо општенародни бунт против корупције, нико нема право да одступи, већ мора да се бори за опстанак државе и друштва који после овог најсрамнијег режима у историји Србије мора да се суочи са коначно правом променом система као нашег примарног задатка. Доста је више играња са животима и Србијом!

Санкционисање лустрацијом свих који су чинили зло и оних који су зарад свог комфора и бенефита, без савести, пасивно посматрали узурпацију власти, такође морају бити позвани на одговорност. Без стручног и етичког правосуђа нема ни правне државе, ни демократије. Овај режим се не смењује да би дошао неки нови преварант и манипулатор, већ да би се земља подизала и очистила од политичког шљама, неморала и тровања са режимских медија.

Студенти су добили велико признање јер је на њихов позив изашло милион грађана на улице Србије и ако то не говори да не постоји већи фронт у борби против овог режима, сулудо је говорити о свим осталим чиниоцима који покушавају, у намери задржавања „статуса кво“, да суштински одраде посао чувара система и својих личних, а не општег интереса грађана и државе.

И не могу, а да не споменем да је наш Бошко Обрадовић, сада члан Председништва и председник Политичког савета Двери са свима нама, пола своје младости несебично дао и урадио више да би се променио овај погубан политички систем него сви они који себи дају за право, у покушају да га дискредитују. А има их и са десне и са леве стране. Ни он ни Двери никада нису и никада неће бити продане душе, већ људи који стоје иза својих речи и дела. Без личног интереса. Чистог образа и мирне савести јер смо верујући, искрени и одговорни. Наше раније грешке су само наше и никога нису угрозиле. Наша борба је подједнако иста била и у парламенту и ван њега. Никада нисмо били на власти нити део ње и никада нећемо допустити да преваранти буду јачи од истине. Сви који га познају не могу, нити ће икада оспорити сав допринос у борби и како нови председник Двери Иван Костић често наглашава – од свих опозиционих политичара, највише се Бошко трудио да сабере и споји неспојиво, због чега је и платио превелику цену.

Порука и за дверјане – доста је више правдања. За слободу се морамо изборити. Нема предаје. То нама није својствено. Идемо даље. То нам је дужност. И то је одлука Српског покрета Двери! Никада нећемо одустати од идеје за коју се залажемо и за коју је очигледно било неопходно сазревање и време. Подршка младости која одише родољубљем говори нам у каквој земљи желе да остану и живе.

Ослобођена Србија никада не сме бити поданик било чијим интересима, већ уређена држава за коју се залажемо због свих будућих нараштаја.