Марковић: Уредбе за пољопривреду само због партијских послушника

    Позив се односи на сточарство, у шта спада пчеларство и рибњаци. Укупно за овај пројекат је издвојено 300 000 евра у сарадњи са Светском банком. Подносилац захтева може да добије субвенцију у износу од 20 000-50 000евра. Подносилац захтева је дужан да из сопствених средстава издвоји 10% од укупне суме, Министарство из свог буџета 50%, док ће за осталих 40% Министарство подићи кредит код светских банака. Да би остварио право на ову субвенцију, подносилац захтева треба да оствари довољан број бодова на ранг листи, док бодове сакупљају на основу датих критеријума.

Поред основних критеријума, које већина задовољава (земља у власништву подносиоца захтева или поседовање уговора о закупу, регистровано пољопривредно газдинство, испуњавање еколошких норми), посебне критеријуме испуниће само мали број подносиоца захтева, а то су: 1. Најмање 3 године регистровано пољопривредно газдинство; 2. Дигитализација, односно набавка софтвера; 3. Сарадња са стручним саветодавним правним лицима у вези узгоја или производње; 4. Четврти степен стручне спреме; 5. Органска производња; 6. Члан задруге; 7. Да подносилац захтева има највише 40 година; 8. Да носилац газдинства буде жена.

Ако се вратимо на почетак текста, где указујем на издвојени буџет од 300 000 евра и на то да подносилац захтева има право на износ од 20 000-50 000 евра, долазимо до рачунице да ће на ове субвенције имати право свега 15 подносиоца захтева, ако узмемо цифру од 20 000 евра или 6 подносиоца захтева, ако узмемо цифру од 50 000 евра и то на нивоу целе Србије.

Сада ћемо анализирати дате критеријуме:

• Пољопривредно газдинство мора најмање три године да буде уписано у регистар – овим критеријумом елеминисана су тек настала газдинства;
• Дигитализација, односно софтвери – предност имају најразвијенија газдинства или правна лица која су се развила до тог степена да користе чак и софтвере у овој области (веома мали број);
• Сарадња са стручним саветодавним правним лицима у вези узгоја – такође није чест случај у Србији, највећи разлог је недостатак средстава за ту намену;
• Четири степена стручне спреме – дискриминација пољопривредника са трећим степеном стручне спреме или занатом.
• Органска производња – код нас не постоји развијено тржиште и велика потражња за органским производима, па се самим тим пољопривредници ретко опредељују за такав производ;
• Чланство у задрузи – задруге код нас готово и да не постоје;
• Носилац газдинства жена – опште је познато да су жене ретко носиоци газдинства, у већем броју то буду мушкарци.

Прошле године за сличан Јавни позив било је пријављено свега 295 подносиоца захтева, од којих је на ранг листи само један имао 100 бодова, а двоје по 90 бодова. Закључак је да на оваквим јавним позивима, микро и средња газдинства немају велике шансе за остваривање права па повољности.

Наша држава, пре свега треба да води бригу о неразвијеним газдинствима, као и да Министарство пољопривреде покреће реалне пројекте који ће заиста да буду корисни, а не пројекте које му намеће Светска банка, како би били на још неки начин задужени код исте. Овај пројекат би био прихватљив у Европским државама, али не и код нас. Не можемо прескакати степенице. Потребно је много тога урадити да би смо дошли у ситуацију да овакви пројекти буду плодни за нас.

Оно што је такође важно код оваквих пројеката је то да они треба да буду стварни и објективни, а не фиктивни. То се односи на то да резултати конкурса буду реални, јер пракса је до сада показала да шансу једино имају локални функционери и њима блиски људи. Овакве субвенције намењене су једној групи људи, а то су људи који ће овај новац свакако вратити кроз „рекет“ који плаћају власти. Оно што је кристално јасно је то да наша власт не даје новац ономе од кога не може да узме.

То мора да се мења! Као и читав систем наше државе.