Нада Петровић: Чији циљ је приватизована просвета?

Зашто је у земљи која је изнедрила Теслу, Пупина, Аласа, Црњанског, Андрића и многе друге великане, образовање и школа „последња рупа на свирали“? Чији је циљ приватизована просвета? Коме иде у корист урушено и систематски обезвређено и обесмишљено државно школство? Зашто се мучити и проводити дане и дане у школској клупи када је много једноставније уписати приватну школу и за одређену суму новца добити звање? Звање, али не и знање. Потпуно је јасно да знање више нема вредност у овом накарадном систему. Понекад се чини да нас је сустигао одјек Домановићевих сатира где у Страдији мртво море хрли без памети да се жигоше и тако обележени, са дангом полтронства, прате слепог Вођу од немила до недрага.

Талас узалудности био је последњи штрајк просветних радника који понижени, материјално уништени воде донкихотовску борбу за достојанство. Како постати победник у игри где је и почетак и крај од свега направити бизнис? Јасно је ко је у могућности да отвара приватне школе и вртиће. Оваквим сценаријом који је предвиђен за државну просвету коначан исход је државно школство намењено за оне сиромашне слојеве друштва који подсећају на оне из америчких филмова снимљених у најсиромашнијим четвртима и гетоима. Са друге стране, друштвена „елита“ би се школовала у приватним школама, па се цела прича своди на само један закључак – образовање ће бити доступно само за оне који ће моћи да га плате.

У данашњем систему укидају се општеобразовни, мислећи предмети. Широкоуман човек не може бити предмет манипулације. Најлакше је укинути могућност да млад човек размишља, створити слепог послушника и јефтину радну снагу за иностране компаније.

Ућуткани, уцењени, администрацијом презатрпани просветни радници само су инстумент у овом својеврсном злочину над будућношћу наше земље. Гледано из ове перспективе, чека нас мрачна будућност. Зато, упалимо светло, нека засија Прометејски пламен, схватимо да знање нема цену, окренимо кормило и повуцимо брод са пута ка суноврату!