Зоран Павловић: Једно мишљење о развоју Двери

      Двери су се појавиле у друштву које се у либерално-демократско претворило преко ноћи, изласком из једнопартијског комунистичког система. У либералним демократијама постоје одређене негативне појаве које, када се увежу са свешћу наслеђеном из комунизма, дају један поглед на свет који не одговара ономе шта су хтеле изворне Двери и први круг сарадника малог студентског часописа. Тај поглед на свет пре свега значи да су политичке странке интересне организације у које се улази због неке личне користи, а што је било својствено и комунистима. У Србији с почетка 20. века није било, а ни сада нема, довољно свести о општем интересу, те да политика није средство за лично богаћење или промовисање личне сујете. Из народа навиклог на такво схватање политике и Двери су попуњавале своје чланство. Оно што је позитивно то је да су Двери, због околности у којима су настале и доста блиске везе са православним поимањем света које им је у темељу, биле мање изложене и мање пожељне за разне странчаре који у политици виде само корист. Али их је било, у неким временима стицајем околности чак и при врху Покрету, и успели су да направе штету, срећом не озбиљну јер нису велики умови да би могли то да учине.

На другој страни, део искрених чланова Покрета, који су свесни значаја мисли коју Двери носе, а којих је у Покрету увек било више, потпали су под негативан утицај другог проблема, а то су нереална очекивања. Кампања 2012. године и изборни резултат који је вероватно смањен изборном крађом, значајно су подигли ниво очекивања дела народа који је у новом Покрету препознао искрене идеале и нешто ново што је недостајало. Међутим, тај елан се из једног у други изборни циклус постепено смањивао јер су центри моћи предузели мере. Није смело да се дозволи да један аутентични Покрет који носи здраву конзервативну мисао засновану на православном поимању света добије већи утицај на шире грађанство и на тај начин умањи моћ картела, који је више деценија користио слабости система за лично богаћење и који се у странчарским либералним водама одлично сналази. У центру картела била је специфична група људи која је усавршила све механизме превара и спинова. У том периоду Двери су као сметња картелу биле изложене бесомучној негативној кампањи, лидер Покрета је прошао кроз сво блато таблоидног света, а Покрет је изнутра подриван од убачених елемената који су имали јасан задатак. Уз то, картел је смишљено контролисао целу десну опозициону сцену, имајући увек своје фаворите, неки пут створене за једнократну употребу, неки пут да трају више година, да глуме опозицију и да у једном моменту, када затреба, одиграју на карту власти. Ако знамо да је Покрет стално имао проблема са новцем и да је једини извор финансирања државни буџет до кога се долази уласком у Народну скупштину, а што је врло тешко у описаном систему, долазимо до заокружене приче о свим тешкоћама кроз које је пролазио Покрет Двери од 2011. године до данас. Ако се све то има у виду, поставља се питање откуда уопште могу да се појаве нереална очекивања, која се рачвају у више бајковитих праваца, од тога да је Покрет требало да буде центар окупљања опозиције до тога да је требало већ да постане раширена и кадровски јака организација. Заиста нам није јасна логика људи који тако мисле. То само значи да живе у нереалном свету, да су самозатворени у своје двориште. Навешћемо пример када нам је један виђени архимандрит СПЦ, далеке 2016. године, самоуверено рекао да смо ми много јаки јер он то види у разговору са народом који долази у манастир. То је било апсолутно у нескладу са реалном позицијом Двери која нам је била добро позната, али уважени отац је тако сагледавао, без знања о реалном свету који живи ван манастира, који о Цркви зна врло мало или нимало, који о конзервативној идеологији не зна ништа, и који најчешће политику посматра из личног уског интереса. У клопку самозатворености попут уваженог архимандрита упали су и неки чланови Покрета, који ма колико били честити и добри људи, не схватају реалан свет у коме живимо. А затим, полазећи од таквих погрешних сагледавања стварности, дали су себи за право да критикују унутрашњу организацију Покрета, понеку лошу изјаву, поступак лидера или нечију нестручност. Свега тога је било, али ништа од тога није значајно умањило снагу Покрета нити га спречило да он буде јачи. Стварни разлози што Покрет није био јачи су наведени: деловање моћних картела, медијска сатанизација, недостатак новца, а све у вези са несналажењем данашњег човека у политичким играма и спиновима и надасве са политичким необразовањем ширих слојева друштва што и омогућава картелу да влада.

Постоји још један моменат који истичу нереални чланови и симпатизери Покрета, а то су коалиције. Они врло често истичу аргумент да бисмо боље прошли сами, а не са овим или оним, врло су критични према свима који другачије мисле и волели би да Двери саме буду на власти док им је све друго испод нивоа, изазива им језу и покреће их на често бесмислену критику Покрета. И из овога се види њихово нереално сагледавање стварности које не могу ни сва могућа истраживања да промене. Коалиције су нормална појава у политици, оне се праве зарад ојачања изборног резултата када организација није у могућности да сама дође до неког циља, праве се на одређеним заједничким схватањима, која могу бити програмска или техничка, а дефинишу се потписивањем споразума. Коалиција не значи да се прихвата програм партнера који није у споразуму дефинисан, не значи ни да ће се касније наставити сарадња, а посебно не значи да је један партнер одговоран ако други прекрши споразум или окрене своју политику наопако и, на пример, уђе у власт коју је до скоро жестоко нападао. Покрет Двери ни на који начин није одговоран што је његов коалициони партнер 2023. године касније променио политику. Сва питања у вези тога треба поставити њему. Али и то је део игре картела са десном опозиционом сценом – лажна опозиција која је у једном моменту добила налог да покаже право лице.

Ако добро размислимо над горе наведеним чињеницама, можемо да закључимо да је добро да Двери уопште и постоје. Испоставило се да је Покрет у оном првом НВО периоду стекао значајну духовну снагу која му је била довољна да издржи сва искушења политичкког живота. Картел није успео да сруши Покрет који је донео нови дух, и идеолошки и програмски. Покрет ће наставити да делује потпуно слободан, што не значи да неће и даље бити ометан разним закулисним интересима појединаца који ће долазити из својих себичних разлога. Никоме не пише на челу ко је и какав је, али се све види у неком тренутку. И поред свега сигурни смо да ће Покрет који једини баштини аутентичну идеологију засновану на законима живота српског народа, убудуће знати да разликује праве од лажних и да ће напредовати у мери у којој српски народ то буде хтео и знао да препозна.