Зоран Павловић: Одговор пријатељима који мисле да су Двери пропале

Да, слажемо се, нешто је стварно пропало, али то нису Двери.

Пропало је нешто у Покрету Двери што није било добро, нешто што Двери нису нити су икада хтеле да буду, нешто против чега су се Двери на папиру, идеолошки, бориле све време, а у пракси је, нажалост, само део врха Покрета схватао проблем и устајао против њега.

Драги бивши саборци, пропале су вредности које нису дверјанске ни хришћанске ни српске. Пропале су склоности појединаца ка истицању личних сујета, пропале су намере оних окренутих само материјалним вредностима, пропали су планови оних који су склони преварама, оних који тргују утицајем, странчара који су мислили да ће се докопати неке ситне државне платице, пропало је разарајуће деловање умишљених величина, пропале су иницијативе притајених сарадника власти и којекаквих других структура, пропала су идеолошка застрањења псеудозилота и теоретичара завера.

И Богу хвала што је све то пропало и нестало, што су носиоци лажних вредности и бесмислених идеја отишли из Покрета. Није њих било много, али су били утицајни, гурали су се. Док дланом о длан, пропали су планови, нечујно, захваљујући чудесном деловању више Силе. Још једном се показала истинитост народне изреке: „Човек снује, Господ одлучује“.

И немојте да мислите да све што смо навели не постоји и у другим организацијама. Постоји и то много више и то је највећа слабост политичких странака, због ње никада не могу да постану јаке, са дуготрајном политиком и осмишљеном идеологијом и бивају лака мета јаким државним структурама које се баве рушењем странака и стављањем под своју контролу. У Покрету Двери је наведених слабости било понајмање у поређењу са другима, али се Покрету Двери много више мери и тражи се много веће чистунство због прокламованих вредности, плус што специјалним методама критику подстрекују они који су пробали али нису могли да ставе Двери под контролу.

Да, све је пропало што смо навели, драги бивши саборци који бринете. Али да све то постоји допринели су доста и неки од вас.

Али погледајмо шта није пропало: идеја или мисао о хришћанском конзервативизму, заокружени политички став о свим битним друштвеним питањима, одговорност према прецима и потомцима, дух заједнице код огромне већине чланова, свест код садашњег руководства о неопходности даљег рада на промени система и најпре дух Двери код свих који данас говоре и одлучују у име Покрета. А дух Двери је дух одушевљења што се бавимо нечим честитим и светим, што трошимо живот на идеале који су надахњивали наше свете претке. Тај дух траје скоро 27 година и стално се преноси на нове чланове и симпатизере. Тај дух не могу сви да схвате и понесу, па одустају на почетку или после неког времена, а понекад, нажалост, направе и штету.

Не гајимо илузију да ће се убудуће све радити како треба. Биће грешака, оправданих и неоправданих, биће опет неких људи које ће у политику довести себична намера, материјалистички дух, странчарска свест, псеудозилотска логика… јер је све то веома присутно у нашем народу због слабе политичке културе и злодуха који обмањује. Биће опет покушаја разних моћних структура да се Двери разбију јер нису под контролом, или да се ставе под контролу. То је све, нажалост, део политичке свакодневице у данашњој Србији. Они који воде Двери морају да буду свесни свега тога и да у наредном периоду обрате на време пажњу на евентуалне опасности.

Као што човек у животу ради и греши, пада и устаје, тако и организације имају светле и тамне моменте. Али све док постоји она нит која спаја и мисао која надахњује, организација ће трајати и проносити идеју која ослобађа и која може да поправи живот. А колики ће бити њен домет, мање зависи од организације, а више од неких других фактора.

Двери су организација која је настала због виших вредности од неколико скупштинских мандата и мало пара из државног буџета. И све док постоји свест о мисији Двери која значи служење Србији, постојаће и Двери. Кад нестане те мисли, нека и Двери пропадну.