Зоран Павловић: Шта се добија од политике?

       Када су настале Двери и у наредном периоду када се радило у НВО сектору, Покрет је красио чисти идеализам. Једна од основних карактеристика била је та што ниједан сарадник није тражио новчану надокнаду за оно што ради. Напротив, сви су одвајали од свог времена и новчаника не би ли помогли да се мисао прошири што више. Идеализам тог типа, потпуно безинтересни, одавно није забележен на овим просторима. Како смо сматрали тада, тако је већи део сарадника Покрета сматрао и у времену када смо кренули у велики политички живот. Не сви.

Улазак у политички живот значио је ширење корпуса сабораца. Долазили су свакојаки, али је сада један део схватао Двери као једну од многих странака која има потенцијал да дође до неке позиције која би могла да реши неки њихов лични животни проблем, углавном финансијски. Тако су се Двери невољно нашле на мети света који од политике очекује корист, што им је био основни мотив за ангажовање. Постојале су мере опреза, и статут је садржавао одредбе које су спречавале злоупотребе. Али тај свет или боље рећи полусвет, био је упоран и продоран. Неки од њих су били сиромашни па су хтели мало да се поправе, неки су били богати са жељом да увећају богатство. Богу хвала, није их било много, али то је због малог домета организације. Да је странка била јача и њих би било више. Тако је данас у српској политици, нажалост.

Један пример јасно оцртава наведени проблем. То је конкретно негодовање младог саборца који се жалио што „ништа није добио“. Он је имао пред очима владајућу странку која дели награде својим члановима, па је и себе хтео да види у улози награђеног. Он је пао под утицај духа времена који носи дух странчарења и материјализма, што је у потпуној супротности са духом и мисијом Двери, које су настале да би од политике учиниле друштвено деловање у интересу заједнице, а не у личном интересу.

Ми бисмо, уместо одговора на оваква стремљења, поставили питање: шта су добили они многобројни јунаци и мученици који су оставили кости у бројним ратовима или борећи се у мирним временим за боље сутра? Многи наши преци су у прошлости чинили велике ствари за своју заједницу безинтересно, често ризикујући. Ако се угледамо на њих, да ли ми можемо нешто да тражимо?

На сву срећу, Двери никада нису биле на власти и нису могле да дођу у разна искушења. И да јесу, уверени смо да би снага Покрета била јача од нечасних намера појединаца. Покрет је тако остао чист, са науком шта ће све доносити будућа времена и како се треба поставити према искушењима која следе.

Данас је политика у Србији затрована професија, највише одговорношћу садашње власти. Странке су препуне људи који чекају неку личну корист. То мора да се промени. Мора да нестане мисао да се од политике нешто добија, и мора да се зацари мисао да је политика одговорна служба народу и држави. Оно што даје наду да ће се то и десити су студенти, који су у последњих годину дана показали да може да се служи Србији безинтересно. Њихова борба је пример за будућност. Нас у покрету Двери подсећају на почетке и младалачки идеализам, због чега их и подржавамо. Верујемо да ће се након пада ове власти међу студентима наћи људи који желе да се активно баве политиком на позицијама конзервативизма, са централном мишљу да политика треба да буде служба заједници, а не средство за остваривање личних интереса. То је она снага коју Двери очекују и којој се Србија нада.