Зоран Павловић: Свети Николај Српски vs шејтанови радници
Усред граје и поруге људске уздиже се молитва моја к Теби, Царе мој и Царевино моја. Молитва је тамјан, што без престанка кади душу моју и уздиже је к Теби, и пригиба Тебе к њој.
Сагни се, Царе мој, да ти шапнем најмилију тајну, најтајнију молитву, најмолитвенију жељу. Ти си предмет свих молитава мојих, свега искања мога. Ништа од Тебе не иштем, ваистину, само Тебе.
Св. Николај Српски
Црква учи да се све збива по Промисли Божијој. Свети владика Николај је и у земаљском и у небеском свету доживљавао и похвале и нападе. Никога није остављао равнодушним, па смо и у нашем времену сведоци како својом појавом таласа људске душе.
Одлука Цркве да Спасовданску литију предводе мошти Светог владике, на једној страни је одушевила сав већински побожни народ, а на другој ражестила врло мали број богоборних атеиста, али врло присутних и праћених на медијима, чије су изјаве препуне увреда. Прва реакција је нормална и природна јер је уобичајено да побожан свет поштује своје светитеље и да се радује оваквим догађајима. Друга реакција која представља отворене изливе мржње према светој личности и неприкосновеном ауторитету за српски православни народ, у демократском и толерантном друштву не би смела да постоји. По свим демократским стандардима, за говор мржње важи нулта толеранција, и у складу са тим начелом овакви изливи мржње би морали да буду осуђени, а медији не би требало да их преносе. Нажалост, неки српски медији су, већ дужи низ деценија, изузетно толерантни за мрзитеље српске и хришћанске културе. Један илустративан пример оних који се бацају каменом на Светог владику је и извесни филмски редитељ Стеван Филиповић, са самообележавајућим твит именом „Шејтанов радник“ (шејтан=ђаво), који је написао да ће грађани „носити леш Велимировића“, на шта позива „Вучићева уцењена и компромитована црква“, уз старе клевете на основу реченица које су извучене из контекста и погрешно тумачене.
Шта бисмо могли данас, након велике трагедије која се десила баш на дан Св. владике 3. маја и када је Црква позвала у помоћ и Св. владику као заступника пред Богом, да се његовим молитвама ублажи свенародни бол, могло рећи о бестидним нападима на верска осећања огромне већине српског народа? Уверени смо да није потребно да се посебно одговара јер је Св. Николај и док је ходио земљом био нападан и клеветан те му то сада и није битно. Он је добро знао да то следи свакоме ко жели да се зове хришћанским именом. Уместо наше одбране, можда би било боље да се сам Св. владика одбрани јер је још ономад разумео и друге и себе, и пријатеље и непријатеље, и смисао и бесмисао.
Да почнемо са основном веронауком о литијама: „Имају смисао молитве свенародне, у отвореном простору, под сунцем и сводом небеским, у светилишту васионском, које је саздао сам Саздатељ силом и вештином Својом. (…) Литија је духовни воинствени поход против зле демонске силе, а народ у литији као војска Божија. Ако ли се неко подсмева литијама, зар је то нешто? Човек испражњен од Духа Божијега подсмева се исто тако и храму, и онима који су у храму, и вери и молитви у опште. Но зар је то нешто? Зар то може уплашити крстоноше, који војују против невидљивих сила, страшнијих од бедних подсмевача? И најзад, они који се смеју светињи, смеју се својој сопственој срећи. Много искуство потврђује нам то.“ И још нам поручује: „Свенародне молитве никад нису без добрих последица, нарочито кад су везане с покајањем и преданошћу вољи Божијој. Народ је осетио корист од литија, зато и воли литије. Да нису литије безброј пута низвеле кишу у време суше, и утупиле косу смрти у време помора, и повратиле мир у време немира – зар би народ толико волео литије, и зар би тако ревносно носио крсте, по селима и градовима?“
Данас Св. владику нападају они који су отпали од вере. О њиме некада и о њима данас својевремено је писао: „А што су неки од хришћана отпали од вере, за кога је то несрећа изван њих самих? Еда ли ће њихово невјеровање вјеру Божију укинути? Овако се питао херојски апостол Христов првих дана једне историје, која је сада навршила деветнаест столећа. Ова многобројна столећа оправдала су његов светли поглед у будућност.“ А Св. Николају није падало на памет да помисли на мржњу према њима. „Али чувај се добро, да не омрзнеш оне који не верују. То би било кобно за тебе а бескорисно за њих. Него их гледај са сажаљењем као на путнике, који су на друму нападнути од скривених разбојника и опљачкани. Сажаљевај их као што сажаљеваш убожјаке на улици. И моли се Богу за њих.“
Како би Св. Николај описао нападе на себе? Како би се утешио? Можда баш речима које је упутио човеку који му се пожалио на суседе. „Суседи те, кажеш, не воле. Свако твоје добро дело исмевају тумачећи га наопако. Сипају на те поруге где год ти ниси присутан. И ти се ожалошћен питаш: зашто све то? И докле? Зато што не познају истину, не траже је, не желе је; него су робови лажи, лажних мисли, лажних осећања, злих навика. Господ је рекао: познаћете истину, и истина ће вас ослободити. То важи за суседе твоје. Кад би они познали истину, они би се радовали твоме добру као своме. Кад они не би робовали ономе коме је Спаситељ дао име отац лажи, они би имали у себи божанску слободу, да гледају правилно, да суде право, и да се радују сваком добром човеку. Но то важи и за тебе, то јест она света реч Христова о познању истине као услову слободе. Ако и ти познаш истину још дубље него што је сад познајеш, ти се нећеш тужити на оне који те мрзе, грде, исмевају, па чак и злостављају.“ Ако је неко познао истину, онда је то Св. владика. А човеку који се горчио на клеветнике и гонио их на суду, саветовао је да се не бори на тај начин за своју част: „Заиста, они тебе нехришћански нападају, али и ти се бориш против њих нехришћанским начином. Сети се прво, како је Началник вере наше поступао у случајевима клеветничких напада. Нијем као јагње пред онијем који га стриже, тако не отвори уста својих (Дап. 8,32). Но ево ти за пример и једног цара земаљског. Изађу једном неколико ласкаваца пред цара Константина Великог, и почну цару опадати неке опаке људе, који руже и клеветају свога цара. Али се ови клеветници, кажу, нису задржали само на ружним речима и лагаријама, него су прибегли и једном страшном неделу. Наиме: отишли су пред мермерни кип царев у граду, па су га дотле ударали камењем и гвожђем, докле нису лице царево на кипу нагрдили, нос одбили, и чело избушили. Ћутке саслуша цар Константин ову оптужбу. Па онда цар опипа руком своје лице, нос и чело, и одговори: „И лице ми је чисто, и чело здраво, и нос на свом месту!“ Постидеше се ласкавци, па побегоше испред лица царева.“ И даље Св. Николај наставља: „Ко је после Сина Божијег више клеветан у свету од апостола светих? Па су уста клеветника засута гробном прашином, а апостолима су подигнуте цркве по свој васиони. Ако је душа твоја здрава и чиста пред Богом, ништа јој не могу наудити лажи људске ни демонске. Јер лажи су као ветар с прашином што дође и прође, а истина стоји. То је потврђено искуством свих мисаоних људи од памтивека до данас. (…) Не мучи се више, дакле, и не троши се; не брани своју част од нечасних, јер су као пролазни звук. Него брани част Божију, и Бог ће бранити твоју. А Божија част брани се држањем и ширењем истине Христове.“
Као да је данас, о овим нападима на себе, писао Св. Николај пре скоро једног века. Знамо да се ни тада није плашио, да се ни данас не боји и да и нама данас саветује путем својих текстова да се не плашимо од оних који војују против Истине, као што је ономад писао пријатељу: „Што си се уплашио? Против твога богатства устали су сиромаси, и ти си се уплашио! Од увек је тако, да сиромашни нерадо гледају богате. Твоја вера – твоје богатство. Твоја хришћанска вера обухвата небо и вечност и живот и истину и правду и радост и светлост и ангеле и песму. А они који су без тога свега буне се против тебе, истинског богаташа. Кад би се они бунили, да би и сами постали духовно богати као ти, па да се радујемо. Али не; они само хоће тебе да осиромаше. У томе је разлика између бунџија против светских богаташа и бунџија против духовних богаташа. Они први хтели би да одузму и присвоје, а ови други – да одузму и баце. Код оних првих је често нужда, понекад и завист, а код ових других је пакост. А пакост се храни мраком незнања, и у својим недрима носи казну себи. Ако пакосника мрзиш, двојно га кажњаваш. Ако га се плашиш, себе кажњаваш. Ни у чему да се не плашите од противника, учи нас апостол; јер, вели, противљење је њима знак погибли а вама спасења, и то од Бога (Фил. 1, 28). Свевидећи види и тебе и твоје противнике; непрестано вас гледа, од јутра до вечера и од вечера до јутра. Мисли о Свевидећем, и нећеш имати страха.“
Велика је била љубав Св. Николаја према српском народу и велика жалост што тај народ, у његово време, није био свестан значаја хришћанске вере у мери у којој је то било потребно. Желећи да поучи написао је и следеће речи: „Пре свега Срби дугују Христу све своје највеће људе. Само свети људи и свете жене код Срба су се уздигли до величине, која се види из далеких времена и поколења. А светост је од Христа Господа; од Његове свете вере. Кад би се рекло, да Срби дугују Христу само Светога Саву, духовнога кнеза и крманоша живота српскога народа до данас, па би дуг био неисплатив. А Свети Сава није усамљена звезда, осветљена Сунцем Христом; око Саве стоји цео рој сјајних звезда, сјајних светитеља српских. Још Срби дугују Христу основна начела живота и владања. Дугују Му веру у једнога живога Бога, у суд Божији, у Промисао, у правду и милост Божију, у бесмртни живот на небесима. Христу дугују и разумевање природе не кроз природу него кроз Бога; и разумевање судбе људи и народа не кроз материјалне узроке него кроз моралне и духовне. Једном речју: сву истину о овоме и ономе свету Срби дугују Христу. А у погледу владања све дугују Христовој науци. Поштење, уздржљивост, чедност, братољубље, смерност, милостивост, мирољубивост, трудољубље, ведрина духа, храброст у одбрани правде, пожртвовање, и све остале узвишене врлине душе – све је дошло Србима од вере Христове. (…) Јесам ли све побројао? Ни из далека.“
Ова поука одјекује и данас, важна за све оне који се данас обрушују увредама на Цркву и светитеље, оне који су после деценијског живота у мраку комунизма и либерализма задојени мржњом према Христу и хришћанима, оне који су у заблуди да је срећа овога света, па и Срба, могућа без вере у Христа.
Након свих ових поука Св. владике другима у његово доба, поука које се односе и на ово доба срамних напада на њега, осврнимо се на кључне савете за живот у време када се „одрешило зло“ у београдској школи и на другим местима:
„– мислите о Богу бар колико мислите о људима,
– бојте се Бога бар колико се бојите људи,
– поштујте Бога бар колико поштујете људе,
– молите се Богу бар колико се молите људима,
– надајте се у Бога бар колико се надате у људе,
– иштите помоћ од Бога бар колико иштете од људи,
– вршите закон Божији бар колико вршите закон људски,
– благодарите Богу бар колико благодарите људима,
– славите Бога бар колико славите људе!“
Свети владика Николај је својим текстовима пробудио Србе након вишедеценијског духовног ропства у комунистичком и либералном друштву. Хиљаде и хиљаде младих и старих сусрело се са Богом и самим собом након читања његових дела. Тај посао који је урадио није могао да остане непримећен од поклоника нечистих духова. И отуда напади и мржња. Али то је нормално за Св. Николаја сада, као што је било некада. Он је својим животом и делом, истрајним сведочењем хришћанске Истине у нехришћанском свету, знао да се бори против сила Таме и да ће изазвати њихов гнев. Али је и знао, као што смо видели у наведеним цитатима, како да се и он и сви хришћани одбране од напада и сачувају духовни мир и како да оправдају своје хришћанско име. Смирење и љубав према свима, како некада тако и данас, доносе победу над свим следбеницима Таме. Идеологије и режими буду и прођу, а Истина садржана у Цркви никада неће проћи. У складу са тим следи и закључак да ниједан „шејтанов радник“ неће моћи својом мржњом да унизи лик и дело Христовог молитвеника и небеског мисионара Св. Николаја Охридског и Жичког и Српског, те да време Николајевих речи тек долази и да нови атаци на српски хришћански дух од лево-либералних идеолога неће успети.
Срби који данас пролазе кроз тешка искушења борбе са све више видљивим злом, одрешеним и захваљујући наказном либералном систему вредности увезеном из антихришћанске западне цививилизације, а о чему је такође говорио и писао Св. Николај као извесној опасности, имају могућност да се обрате за молитвену подршку Св. Николају и да се напоје Живе воде читајући његове књиге. Тако ће лакше разумети садашњи тренутак, откуда зло и који су начини борбе за духовни и физички опстанак.
Зоран Павловић
Члан Председништва Двери