Двери Нови Сад: Обнова Алмашког краја је само шминкање урбицида који је извршен над Новим Садом!

   Председник Покрајинске владе Игор Мировић, иначе некадашњи директор Завода за изградњу града, у присуству новог градоначелника Новог Сада Милана Ђурића изјавио је да је Нови Сад је почео да „губи душу и да се претвара у град бетона“. Додао је и да ће град и покрајина уложити средства да се Алмашки крај реконструише, „како би покушали да нађемо своју тачку ослонца и своје извориште“.

Смешно звучи. „Град бетона“ је засметао управо онима који су га за последњих 10 година највише избетонирали, урушили и извршили урбицид над њим. Управо је „олуја СНС бетона“ однела законом заштићене старе тршчаре у улици Краљевића Марка, зграду Комуналне банке и десетине старих здања која су нестала због инвеститорског урбанизма и „буразерског“ одлучивања. Истине ради, ни претходне власти из времена комунизма, али и од 2000. године на овамо, нису имале милости према души овог града.

Од ове власти у центру имамо „Пупинову палату“, својеврсну Галенсову „Кеопсову пирамиду“, коју ће бивши градоначелник Милош Вучевић оставити као своју заоставштину грађанима Новог Сада. Уместо старих тршчара имамо „Краљев парк“, бетонско чудо без иједног дрвета, а камоли парка.

Тачке ослонца које сад траже, овој власти тада нису била та изворишта која су срушили. Да је власт то заиста хтела не би порушила већи део старе Подбаре, који сад под изговорм обнове покушава да мало ушминка због фотографисања. Колико заиста брину о души види се на примеру законом заштићеног здања „Бела лађа“ у Његошевој улици, које само што се није срушило или куће у којој је живео Светозар Милетић, где су „превидели“ светлећу рекламу коцкарнице и тек је после реаговања Двери уклонили.

Да би власт СНС заиста повратила душу Новом Саду, морала би прво да врати оно што је срушила и да сруши оно чим је ту душу затрпала, а то је јако тешко и пуно кошта.