Миленковић Керковић: Девастирани Ниш је и до сада био полигон за политичко полтронство у последњој фази декаденције корумпиране власти

   И ова је изјава, као и она недавна, изречена у Народној скупштини којом народна посланица СНС-а тражи за Александра Вучића статус доживотног председника Србије, јасни су симптоми последње фазе у декаденцији одлазећег корумпираног и криминализованог система власти. Идолопоклонство Вођи владајуће партије, стварање илузије о његовој безгрешности и култ личности су добро познате методе политичког полтронства у трци за што боље место на некој будућој изборног листи, које у оваквом изборном систему не зависи од квалитета кандидата и његове популарности на локалу, већ само од воље носиоца изборне листе. Поред тога, ова друга изјава има и функцију обесмишљавања улоге Парламента као највише гране власти у Србији. На овај се начин, у времену пост-истине и у одсуству било каквог осећаја стида, стварала и ствара и даље актуелна политичка „ријалити“ квази-елита која се и у медијским и у скупштинским наступима такмичи искључиво у броју улизичких похвала Вођи, несувислим одговорима на аргументовану критику и величином увреда и изговорених лажи о политичким противницима.

Ова последња изјава, а коју су медији промовисали у „топ“ тему, а ауторку у „нишку политичарку“, није само пример „ријалитизације“ политичког живота, већ је и велика срамота за Ниш и југ Србије. Ниш и Нишлије добро памте још једну политички „идиотску“ иницијативу сличну овој, која је потекла такође из Ниша, деведесетих година од стране политичког колеге „нишке политичарке“, у последњим данима владавине режима СПС-а – иницијатива за кандидатуру тадашњег председника Републике Слободану Милошевићу за Нобелову награду за мир. Оба аутора – потекла у крилу партије чији је једини познати modus vivendi опстанак и саучешће у власти – су управо, од свих претходних власти, прегажени Ниш користили као полигон за своју нарцисоидну политичку амбицију и за политичко удвориштво. Због тога је ова изјава политичко срамоћење девастираног Ниша.

Срамота је и за медије, како оне плаћене милионима евра новца осиромашених Нишлија али и за оне тзв. независне медије, да своју пажњу усмеравају на небулозе, и да оваквим „силиконско-ријалити“ изјавама дају предност над узроцима пропадања југа Србије и његових грађана, над депопулацијом југа Србије, над непостојањем места за младе у клијентелистичком режиму СНС-а, као и над радом народних посланика из Ниша у српском Парламенту.

И ова изјава и све око ње је погрешно. Једино је њен циљ дубоко осмишљен. Поред импулса политичкој каријери ауторке, њен циљ је да се оваквом „кретенизацијом“ заробљеног јавног простора сакрије истина. А истина је да грађани Ниша једва преживљавају, да су цене хране и тропшкова порасле више од 50% , да у Нишу 30 хиљада људи живи без струје, да су комунална предузећа на издисају због континуиране пљачке и неспособности СНС кадрова, да власт ни у буџету за Ниш не планира ниједан значајан пројекат, да ће људи и даље гинути на прузи у центру града, да се Српска листа најпре повукла а после недељу дана поново ушла у институције лажне државе Косово, да је након пописа Албанаца за 50 хиљада више у само три општине југа Србије, а да је у четири града на југу Србије 40 хиљада људи мање.

Због свега набројаног, давати популарност оваквим изјавама је срамота и за Србију и за Ниш, срамота је и за медије, срамота је и за Нишлије, али и за све актере политичког живота.