Бошко Обрадовић: Какав војни рок нам је потребан?

Ако узмемо у обзир да према статистичким подацима у Србији годишње стаса око 72.000 младића и девојака потенцијалних регрута, сматрамо да би нама било довољно да сваки седми прође ову селекцију и упути се на обуку оспособљавања за послове одбране, заштите и спасавања (уместо некадашњег служења војног рока). То би било десет хиљада младих људи годишње. То, дакле, не би била стриктна обавеза за све већ нека врста селекције и слободе избора. Овај број би био довољан да се одмах све активне јединице попуне недостајућим бројем војника, а у року од највише десет година био би решен и проблем попуне ратних јединица пасивном резервом, односно стављена у функцију активна резерва.

Обучавање са оружјем би се реализовало у трајању од 3 месеца у центрима за обуку. Након три месеца лица која се пријаве за добровољни наставак обуке била би задржана на наредном тромесечном курсу. Потом би најбољи могли конкурисати за пријем у професионалну војну службу.

Мишљења смо да се пре примене овог новог концепта обучавања за послове одбране мора ићи поступно, тако што ће се кроз шири процес враћања поверења у институцију Војске Србије припремити и мотивисати генерације потенцијалних нових регрута. Први корак би био увођење предвојничке обуке у средњим школама у трајању од 3 до 7 дана, која би се одржавала на полигонима Војске Србије, носилац би било Министарство одбране, а организацију и спровођење би поверили Војној академији.

Следећи корак би био увођење предвојничке обуке за студенте на факултетима и вишим школама, без обзира на пол. То би била обука за послове одбране, заштите и спасавања, која би се спроводила интензивно, практично и у теренским условима у трајању од максимално месец дана. Ова обавеза би важила само за редовне студенте држављане Републике Србије. Студенти би могли да бирају да ли хоће обуку са или без оружја и у ком термину за време редовних студија би похађали ову обуку. Обука би се реализовала у центрима за обуку Војске Србије. За обуку са оружјем носилац би било Министарство одбране, а реализовала би Војна академија, док би за обуку без оружја носилац било Министарство унутрашњих послова, а за реализацију задужен Национални тренинг центар за ванредне ситуације.

Сматрамо да је у овом новом концепту веома важна и обавеза оспособљавања за послове заштите и спасавања. Она би важила за све пунолетне и здравствено способне војне обвезнике, мушкарце и жене, који нису у систему обавезе обучавања са оружјем. Обука би се реализовала у центрима за обуку у трајању од 3 месеца, носилац би било Министарство унутрашњих послова, односно Сектор за ванредне ситуације и служба Цивилне заштите. Младићи и девојке који заврше обавезну обуку без оружја попуњавали би потом Штабове за ванредне ситуације, ватрогасно-спасилачке јединице и јединице Цивилне заштите. С обзиром на све већи број природних катастрофа и ванредних ситуација сваке врсте, попуњавање јединица Цивилне заштите постаје подједнако важно питање за стратегију одбране у Србији.

Наш предлог је да држава стане иза овог новог концепта у пуном капацитету, како би сви они који се определе за оспособљавање за послове одбране, заштите и спасавања били награђени. Прво добровољцима, односно касније онима који прихвате обавезу обуке са оружјем исплаћивати незнатно мању плату него професионалним војницима за време трајања обуке, уз признавање времена проведеног у јединици у радни стаж. Такође им омогућити и стипендирање или бесплатно школовање на државним универзитетима, умањење пореза или предност приликом запошљавања у државној служби.

То би био и контигент из кога би се попуњавала полиција, ватрогасно-спасилачка служба, судска стража или чуварска служба казнено-поправних завода. Такође, имамо пример из наше историје да је у знак захвалности за војну службу држава додељивала бесплатно земљу, а ми данас имамо пуста села и необрађена поља, тако да можда не би било лоше да се размотри и та опција као вид мотивисања младића и девојака да се определе за овај вид обучавања.