Бошко Обрадовић за НИН: Шта (ни)је решење за Косово и Метохију?
Од доласка „западне петорке” у Србију и испостављања новог ултиматума да ставимо потпис на француско-немачки предлог о КиМ, у свим домаћим медијима поставља се само једно питање – које ћемо последице као држава имати ако актуелна власт не стави потпис на овај документ?
На то се може одговорити и контра-питањем: које ћемо последице као народ и држава имати ако ставимо свој потпис и сагласимо се са уласком лажне државе Косово у УН? Нема сумње да се само о томе ради: како притиснути државу Србију да се више не противи уласку тзв. Косова у све међународне организације, а на првом месту УН. А без сагласности Србије и без уласка ове сецесионистичке творевине у УН – лажна држава никада не може постати заиста независна односно међународно призната. Зашто би, после 24 године од НАТО бомбардовања и окупације јужне српске покрајине, држава Србија пристала на овај нови западни ултиматум који сведочи о напрасној и необичној хитњи Запада да се заокружи независност Косова пре завршетка украјинске кризе?
Све је почело са Бриселским споразумом!
Пре доласка СНС на власт север КиМ је био неосвојива тврђава за приштинске сепаратисте. На северу КиМ нису владале сепаратистичке институције лажне државе Косово нити су на Север смеле да ступе њихове полицијске јединице. Све институције на северу КиМ припадале су држави Србији, све до антиуставног Бриселског споразума који је потписала нова Влада Вучић-Дачић након 2012. године, што је несумњиво била позадина западне подршке новој власти. Од тог тренутка креће систематско повлачење државе Србије са КиМ и препуштање све више и више власти и надлежности сепаратистима у Приштини.
Шта није решење?
Западни ултиматум никако не може бити решење за коначни статус КиМ јер означава одрицање од нашег територијалног интегритета и суверенитета и слободан пут у косовску независност. То би било не само тешко кривично дело признавања окупације већ и кршење Устава Србије, заклетве председника Републике и Резолуције 12 44 СБ УН, а од преосталих Срба у јужној српској покрајини направило би дијаспору која би се у независном Косову нашла у још већем безбедносном проблему и пред новим етничким чишћењем.
Зашто фамозна Заједница српских општина није и не може бити решење за КиМ, иако ће вероватно бити преговарано да се добије било каква варијанта ЗСО која би служила као камуфлажа за признање лажне државе Косово од стране актуелне власти у Београду? Ради се о пројекту који се формира по тзв. уставу и законима лажне државе Косово, чиме се само додатно признаје косовска независност. Зашто бисмо се ми одрекли дела своје територије и који народ и држава на свету су то урадили? Чему журба када више од половине држава света не признаје лажну државу Косово, а међу њима су и пет чланица ЕУ? Зар тенденција у последњих неколико година није управо повлачење признања од стране великог броја држава света? Чак и да ставимо потпис на улазак Косова у УН – шта је следеће: наша сагласност на укидање Републике Српске или нови сепаратизам на југу Србије? Има ли краја западним ултиматумима?
Шта је решење?
Једино право решење питања Косова и Метохије је реинтеграција јужне српске покрајине у уставно-правни поредак државе Србије, уз суштинску аутономију за албанску националну мањину која тамо живи. У супротном, формира се друга албанска држава на Балкану, која се потом уједињује са Албанијом у Велику Албанију која постаје највећа безбедносна претња не само за Србију већ и за Црну Гору, Северну Македонију и Грчку.
На том путу реинтеграције стоји много корака: поништавање Бриселског споразума, расписивање локалних избора најпре за четири општине на северу КиМ и обнова институција државе Србије на северу КиМ, обнова рада Скупштине АП КиМ у целини, дипломатско инсистирање на повратку до 1000 припадника српског државног особља у јужну покрајину и повратак даљих преговора у УН јер је ЕУ изашла из свог мандата техничких преговора. И најважније: ништа не потписивати пре завршетка украјинске кризе и нове геополитичке поделе света.
Аутор је народни посланик и председник Српског покрета Двери – Бошко Обрадовић
*Извор: НИН