Бошко Обрадовић: Закон о уградњи и озакоњењу урбанистичког хаоса

     Српски покрет Двери никада није био опозиција држави и народу, већ искључиво бахатом, корумпираној и неспособној власти. И као жестока опозиција, никада нисмо имали проблем да подржимо све што је добро за грађане Србије. Зато подржавамо сваки корак напред по питању законских олакшица за жене које се баве приватним предузетништвом, изградњу повољних станова за припаднике снага безбедности или финансијске помоћи за децу и омладину.

Што се тиче новчане помоћи мајкама за децу до 16 година, сматрамо да је ова помоћ Владе Србије и недовољна и несвеобухватна. Наиме, Српски покрет Двери је покренуо кампању „Једна је мајка” за обнову свих породилишта у Србији и већа права трудница и породиља. Урадили смо и „Водич за маме”, који ћемо ускоро представити јавности и делити свим трудницама пред одлазак у породилиште како би знале сва своја права и позвале се на њих пре, током и после порођаја. У оквиру ове кампање позвали смо Владу и све локалне самоуправе у Србији које то нису увеле да омогуће беплатне уџбенике за све ђаке, јер је неправда и тешка дискриминација да бесплатне уџбенике, ужину, превоз и вртиће имају само деца у Београду. Деца ван Београда морају имати исте услове за бесплатно образовање као и деца у престоници. Коначно, предложили смо и да уочи почетка нове школске године 1. септембра свака породица добије 20.000 динара за сваког ђака који полази у школу, како бисмо помогли родитеље у овим кризним временима. Зато сматрамо да треба допунити предложени Закон о привременом регистру мајки и других лица којима се уплаћује новчана помоћ тако да ова најављена помоћ важи за све ђаке у основној и средњој школи, а не само до 16 година, као и да износи 20.000 по школарцу уместо предвиђених 10.000 динара.

Међутим, већина другог што се нашло у ових 30 набацаних тачака дневног реда је проблематично и биће предмет наше критике. Од нових задуживања код страних кредитора до покушаја да државно земљиште претворите у приватно власништво. Да кренемо од овог закона о уградњи и озакоњењу „дивље градње”.

Након 14 година постојања актуелног Закона о планирању и изградњи (у даљем тексту: ЗПИ), бројних измена и допуна, од којих су многе биле противуставне, резултати су крајње поражавајући: струка, нарочито архитектонска, је деградирана пред налетом алавости приватног капитала, док су држава и контролни органи плански скрајнути и све то немо посматрају. Инжењери нису нису више руководиоци пројеката већ пуки технички цртачи замисли, махом, необразованих инвеститора. Неретко су те замисли у супротности са законом, а скоро увек противне правилима струке. За ових 14 година постојања ЗПИ скоро нико није одговарао за своја недела – од инвеститора, преко пројектаната и вршиоца техничке контроле, до извођача радова, надзора и учесника у техничком пријему објекта.

Као последица свега наведеног, данашња ситуација у процесу изградње грађевинских објеката је крајње незавидна, а понекад и апсурдна – квалитет израде техничке документације је испод сваког минимума, што је обезвредило израду исте. Самим тим, зарада пројектаната и инжењера спуштена је испод нивоа зараде занатлија који учествују у изградњи. Многи учесници у овом процесу, без икаквих сметњи, неретко крше правила струке, начела савесности и одговорности, без бојазни да ће због тога одговарати (јер нико никада није одговарао).

Предложени Нацрт измена и допуна Закона о планирању и изградњи је наставак погубне праксе повлачења ингеренција државе у области грађевинарства. Већи проблем од ових предложених измена јесте постојећи закон, а планиране измене не препознају лоша решења из постојећег закона. Стога је потребно у целости одбацити постојећи Закон и предложене измене или покушати направити огроман број измена и допуна који би ову материју довео у ред.

Суштински гледано, ЗПИ представља оличење политике неолибералног капитализма и минимизирања улоге државе у свим областима. Зато, ако се заиста жели поправити стање у грађевинској индустрији, ако не желимо да нам се десе стравични догађаји из Турске, неопходно је максимизирати регулаторну улогу државе, како кроз закон тако и у пракси. А то значи контролу и увид над плановима и техничком документацијом, као и пооштравање казнене политике према свим учесницима у овим сложеним процесима који крше закон. Конкретно, то значи да се не сме више препуштати приватним лицима да преузимају улогу државе вршећи контролу и гарантујући валидност и квалитет пројеката и објеката. Пракса и искуство су доказали да се ово решење показало као изузетно лоше. Ниво корупције, нестручности и неозбиљности су премашили све границе.

Код нових измена и допуна Закона све је спорно: од тога што предлог долази од стране невладине организације и министра који је одговоран за урбанистички хаос у Београду, до тога да је писан да буде у интересу страних инвеститора и домаћих тајкуна којима се омогућује конверзија досадашњег права коришћења државног земљишта у право својине без накнаде. Невероватна је упорност и дрскост предлагача да одредбе које је одлука Уставног суда Србије из 2013. године уклонила из правног поретка као неуставне, поново пропише и врати у правни поредак као да у овој држави не постоји суд и владавина права!