Бошко Обрадовић: Зашто подносим оставку на функцију председника Српског покрета Двери

        Ако се оствари изборни неуспех, посебно ако сте дуже у политици, не може се остати на челу политичке организације, без обзира на све објективне околности које су до тога довеле и на које се није могло утицати. Оставку подносим без обзира да ли ћемо након поновљеног гласања на одређеном броју места на републичким или београдским изборима прећи цензус и задржати парламентарни статус или не. Оставку нисам одмах поднео само из разлога што се никада не повлачим у сред борбе и што сам желео да правну борбу против нове изборне крађе доведем до краја. Наши приговори су пред надлежним државним институцијама и сада је све на њима, као и на јединству опозиције која треба да истраје у захтевима за поништавање и понављање избора на свим нивоима у мају 2024. године, истовремено са преосталим локалним изборима, али уз драстично побољшање изборних услова, јер нови избори под истим условима немају смисла.

Србија је после 33 године обновљеног вишестраначја поново изабрала преваранте из власти и опозиције да је и даље воде. Одбила је да подржи двоје најталентованијих политичара млађе генерације, једину жену на челу политичке странке у Србији и најактивнијег опозиционара и борца против актуелне власти у последњих 12 година. Нема љутње ни резигнације, нити самохвалисања нити осуђивања народа, говоримо о чињеницама. Други политичари у Србији очито располажу бољим политичким вештинама, ако не уверењима, поштењем и искреношћу. То се тражи и то пролази – политичка вештина је победила врлину. У политику сам унео отвореност у ставовима, искреност у јавном и медијском наступу, неодступну опозициону борбу у којој сам потурао главу тамо где други не смеју ногу (да се изразим спортским жаргоном) и саборност – жељу и практичну вољу да људе сабирам а не делим, и то ме све скупо коштало. То није политичка вештина и то није на цени. Тражи се нешто друго. Траже се преваранти.

За Двери је отаџбинско увек било и треба да остане изнад страначког. Одлазим са функције мирне и чисте савести да сам учинио све што је било до мене да патриотска и суверенистичка политика у Срба коначно успе и постане утицајна. Знам да је сада касно, али је веома важно да се јасно види да никоме ништа не дугујем, да нисам део ни бивше ни садашње власти, да нисам слуга нити једне стране амбасаде нити сарадник било које стране или домаће обавештајне службе, нити потрчко било ког тајкуна. Ако сам нешто успео у политици, а то ме скупо коштало, било је то да нико са стране није могао да управља нити са мном нити Дверима, већ смо све одлуке доносили сами, без обзира да ли се испоставило да су биле добре или лоше. Наше одлуке коштале су само нас, а никада грађане Србије и српски народ и државу. Иако за 25 година друштвено-политичког рада нисам провео ни секунд на власти нити направио било какву штету за Отаџбину, нападан сам и медијски гажен као нико односно много горе него они са власти који су се огрешили о народ и државу. То тако ваљда мора да буде ако ниси под њиховом контролом. И то је главни проблем дубоке државе са Дверима и са мном: покушали су много пута, али никада нису успели да нас ставе под контролу. Три пута су за време моје релативно кратке политичке каријере све учинили да нас спусте испод цензуса који смо освојили: 2012, 2016. и 2023. године. Очито је било веома важно да идеја Двери не може да се чује у Народној скупштини. Као што је на овим изборима било веома важно да суверенистичке и проруске политичке снаге доживе пораз.

Без обзира на то што све ово спада у објективне околности нашег пораза, постоји и субјективна кривица свих нас који припадамо тзв. патриотској опозицији. Највећа грешка на овим изборима, нема сумње у то, била је што се комплетна патриотска опозиција није ујединила. Можда се нисте запитали зашто никада нико у јавности није прозвао Двери или мене лично као кривце за то? Разлог је једноставан: зато што у томе немамо никакве кривице, напротив, били смо највећи и најискренији заговорници те идеје, не само за ове изборе већ и у неколико претходних изборних циклуса. Ми смо идеалисти, а то је једнако будале у политици. Овде се у политици траже преваранти и њихове вештине. Честитам преварантима: победили су нас у овој рунди, али меч се наставља. У поразу треба остати достојанствен, бити господин, преузети одговорност и отићи са осмехом јер немаш чега да се стидиш.

Србија може без мене и Двери, али ми не можемо без Србије. Зато настављамо нашу борбу, како Српски покрет Двери тако и ја лично као део ове политичке организације којој сам једино припадао у свом политичком животу. Никада нисам био члан нити једне странке и не знам шта је прелетање и продаја. Као што су многи људи у Дверима и ван наше политичке организације несебично подржавали мене лично, тако ћу се и ја одужити новом руководству Покрета стављајући се на располагање да помогнем и подржим свим својим знањем, искуством и преосталим ауторитетом. Нигде не одлазим и никада не бежим са мегдана. Нема одустајања и повлачења из борбе. Међутим, желим да Двери ослободим идентификације само са Бошком Обрадовићем, јер постоји један необичан феномен: као да Двери нису могле да се виде од мене. Двери су много шире и битније за српску националну ствар од досадашњег председника.

Двери су најбољи политички програм и идеја на српској политичкој сцени чије време мора доћи, а то се може десити јако брзо чим се грађани Србије разочарају и олупају о две Хилове колоне: у прозападној власти и прозападној опозицији. Ма колико трагично било да су Хиловићи добили преко 70% гласова на изборима, то не значи да се смемо предати. Србија је изабрала своју тренутну судбину, али се она може променити наставком наше борбе. Као што сам рекао у изборној ноћи: Србија овога пута није била спремна за Национално окупљање и идеју новог суверенизма која данас побеђује широм Европе и света, али време те идеје тек долази и она мора победити и у Србији.

Мени остаје још једна политичка битка, а то су локални избори у мом родном граду Чачку. Због великих републичких тема занемарио сам град у коме сам рођен и физички и политички, у коме сам под својим именом и презименом на челу Двери на прошлим локалним изборима на којима смо учествовали 2016. године освојио 25% гласова. Тешко сам се огрешио о Чачак, јер је увек нешто друго било прече од локалних тема. Зато сада све своје преостале снаге посвећујем борби да Чачак на пролеће следеће године постане први слободан град у Србији. На републичким изборима у Чачку однос између власти и опозиције био је 54:46% у корист власти, а на локалним изборима имамо велике шансе да буде обрнуто, ако будемо паметни и организовани. Верујем у ту прву опозициону победу у Србији и мој повратак у српску политику.

Јуче ме је позвало много људи, не само из Двери и не само из нашег идеолошког круга, са жаљењем констатујући моју најављену оставку. То значи да смо оставили и неки људски а не само политички траг. Идемо даље! Ми смо Срби, ми се никада не предајемо! Ми смо верујући људи и борци, и ми себи не смемо дозволити малодушност, очајање или било какву другу врсту разочарења. Ми бранимо светиње, а од тога се не одступа. Ако смо изгубили једну битку, нисмо изгубили рат, нити себи можемо дозволити повлачење из борбе. Мали предах и пребацивање на резервни положај да, али предају и одустајање никада! Видимо се у новим борбама које нам тек предстоје. Живеле Двери! Живела Србија!

У Београду, 23. децембра 2023.