Маринковић Савовић: Просвета заслужује министра који ће је поштовати и заступати

       Крајње је време да се образовању коначно додели место које му припада. А то место је на самом врху државних приоритета. Јер образовање није споредна тема, нити ресор који служи за попуњавање министарских квота приликом поделе власти. Оно је један од темељних стубова сваког здравог, уређеног и демократског друштва. Од стања у образовању зависи какве ћемо генерације одгајати, какве ће вредности обликовати наше друштво и какву ћемо будућност оставити онима који долазе после нас.

Нажалост, однос државе према просвети годинама оставља утисак да се њен значај препознаје углавном у пригодним говорима и свечаним обраћањима, док у стварности образовање често остаје на маргинама политичких приоритета. Просветни радници се суочавају са бројним проблемима, њихов рад и одговорност нису довољно вредновани, а систем се све чешће ослања на њихову пожртвованост, савест и професионалну одговорност, уместо да им обезбеди услове достојне посла који обављају.

Период који је непосредно иза нас јасно је показао колико су просветни радници, школе, факултети и друге образовне институције важни за опстанак и будућност нашег друштва. Показало се да просвета није неми посматрач друштвених процеса, већ један од његових најважнијих покретача.

Зато, најмање што просветни радници заслужују је да на челу ресора имају министра који разуме тежину и значај њиховог позива. Некога ко ће бити спреман да их саслуша, разговара са њима и уважава њихово искуство. Министра који неће бежати од проблема, избегавати одговорност и посматрати просветне раднике као противнике, већ као најважније сараднике у изградњи бољег образовног система.

Потребан нам је министар који ће имати храбрости да се супротстави лошим праксама, да покрене суштинске реформе и да образовање ослободи партијских интереса и краткорочних политичких калкулација. Неко ко ће разумети да се квалитетно образовање не гради притисцима, понижавањем запослених и доношењем одлука без разговора са онима који тај систем свакодневно носе на својим леђима.

Не тражимо привилегију за просвету. Тражимо поштовање, одговорност и систем који препознаје значај људи који образују и васпитавају будуће генерације. Тражимо да се о образовању одлучује озбиљно, стручно и дугорочно, а не од данас до сутра, у складу са тренутним политичким потребама.

Држава која не улаже у образовање, која не поштује наставнике и професоре и која нема јасну визију развоја школства, не може очекивати стабилну и успешну будућност. Не можемо говорити о напретку друштва док нам је образовање на последњем месту, нити о знању као највећој вредности док они који га преносе морају непрестано да се боре за основно достојанство и професионално поштовање.

Време је да добијемо министра који ће бити достојан функције коју обавља, али и људи које представља. Министра кога се просветни радници неће стидети, коме ће веровати и који ће својим радом показати да разуме да је образовање много више од једног министарства.