Миленковић Керковић: Циљ измене правосудних закона је даља политизација и заробљавање правосуђа

      Двери већ годину дана упозоравају да је циљ уставних промена управо супротан – а то је коначна политизација правосудне функције и потчињавање интересу партије, крупног капитала, и то како нагомиланог домаћег приватног капитала створеног транзицијом јавне у приватну имовину тако и страног или домаћег корпоративног капитала.

Пут који је Србија прешла до усвајања ових закона јасно о томе говори. Да би се ови закони донели било је потребно, у најкризнијим моментима по друштво и државу, мењати Устав Републике Србије. И тада је Српски покрет Двери у кампањи „НЕ на референдуму, НЕ промени Устава“ упозоравао грађане Србије да је промена Устава само увод у будући референдум о избацивању преамбуле о Косову и Метохији из Устава Републике Србије. Двери су месецима пре референдума водиле снажну уставобранитељску кампању, без медија, без помоћи једног дела опозиције и о опасностима измене Устава и доношења уставних закона информисали и упозоравали грађане Србије на бројним трибинама које смо одржали у читавој земљи. Већ тада је дошло до поларизације опозиционих странака која је данас потпуно видљива. И измене закона о референдуму, хитно ступање на снагу закона, без vacatio laegis, без јавне расправе, одржавање референдума јануара 2022. године, са бројним злоупотребама, потом уставни амандмани, дискрецијом министра сачињена Радна тела, бројне верзије нацрта и мишљења Венецијанске комисије која их је видела пре грађана Србије, јавна расправа уз бројне критике и 58 пристиглих предлога стручне јавности, које Влада није ни погледала јер је предлоге усвојила само 36 сати од окончања јавне расправе, говоре о великој журби да се ове измене усвоје.

И историјски посматрано, ово је најнеповољнији тренутак за измену закона који уређују један од три темеља државе – правосудну власт. Србија се налази у трећој фази своје декаденције, и вероватно у последњој фази разградње елемената државности – територије, становништва и суверенитета власти. Док смо деведесетих 20. века живели у доба које можемо назвати суверенитетом без демократије, а од 2000-их до 2012. год. у периоду демократије без суверенитета, свакоме је данас јасно да је период од 2012. год. до данас чудовишна комбинација провизуријума државе и фаза друштва без демократије и без суверенитета. Томе је доказ и апсурдна седница Парламента завршена прекјуче, а на којој је председник Републике, као носилац извршне власти, на начин који су сви видели, одговарао посланицима као носиоцима непосредног народног суверитета на многа питања, само не на једно – по ком члану Устава Републике Србије председник Републике води међународне преговоре о статусу дела окупиране територије и по ком члану Устава или закона он може, како сам каже, „да призна или не независност дела државне територије“.

Уместо промене читавог система који је и даље заснован на комунистичким принципима партократије и политичког утицаја, уместо да се Србија поноси својом правном традицијом и Номоканоном Светога Саве који је добила када и Енглеска први Устав, и Закоником из 14. века који је успоставио владавину права о коме данас можемо само да сањамо, Србија свој темељ државе данас уређује по диктату Европске уније. Уместо да разлози доношења ових закона буду утемељење принципа цара Душана по коме „СВЕ СУДИЈЕ ДА СУДЕ ПО ЗАКОНУ А НЕ ПО СТРАХУ ОД ЦАРСТВА МИ“, Србија под влашћу СНС-а доноси правосудне законе само да би формално испунила захтеве Поглавља 23 из Споразума о стабилизацији и придруживању на безалтернативном путу у ЕУ, о коме ниједна власт никада није питала народ. У целом послу врховни ауторитет је саветодавно тело Савета Европе – Европска комисија за демократију путем права – Венецијанска комисија која је, уместо да то буде домаћа наука и струка, била врховни арбитар квалитета предложених решења.

Оволика журба, фингирање демократичности, начела партиципативности, кршење Пословника Владе о јавним расправама, све фикције транспарентности служе да прикрију да се овим изменама неће решити основни проблеми домаћег правосуђа – ни одабир кадрова, ни непотизам, ни власт судијских кланова, ни политички избори судија и тужилаштва, ни непоступање, ни неефикасност, а ни велики политички притисак на судове и судије.

У предложеним законима нема суштинских промена које ће донети деполитизацију правосуђа, обезбедити метеријалну и статусну независност судије, које ће реорганизовати правосуђе, обезбедити право грађана на суђење у правичном року, које ће буџет заштити од великог броја изгубљених спорова пред Европским судом за људска права, које ће комунистичке тековине морално-политичке подобности избацити, а судију поставити на пиједестал слободног, одлично плаћеног и од утицаја независног зналца права који суди по праву и по свој савести – а не у страху од царства му.

Превише је у овим предложеним законима механизама којима се и даље утиче и на правосуђе и на судије и на тужиоце.

Избор судија се измешта изван законодавног тела, изван суверености народне воље коју представљају народни посланици и премешта се у један затворени, унапред непознат систем Врховног савета судства и Врховног савета тужилаштва. Посебно споран је избор тзв. истакнутих правника који ће се по правилу бирати од стране петочлане Комисије, којом по чл. 50 Закона о тужиоцима председава председник Скупштине, јер је 2/3 већине у Парламенту немогуће постићи. То значи да ће тзв. истакнути правниси бити ЛОЈАЛНИ правници чији избор зависи од дискреције малобројног тела којим управља председник Скупштине.

Ни статусни ни материјални положај судија и тужилаца нису унапређени и превише зависе од одлука председника судова који се увек постављају на основу политичке адекватности. Финансирање судова и тужилаштава и даље зависи од одлуке министра финансија, а вредновање рада судија и тужилаца нема специфицираних критеријума већ и даље само општих. Услови за рад судија у највећим градовима су јако лоши – пример Трећег основног суда у Београду, где суднице имају 10м2, где ни физички нема места за сараднке и приправнике. За 6 година ће 60% судија отићи у пензију и једини начин обнове је развој судијских приправника и добар материјални и статусни положај судија. То ове измене не гарантују.

Непостојање адекватних критеријума за напредовање судија, већ само општих из чл.36 Закона о судијама и избор се своди на „унутрашње препоруке“ судова, што је још један начин за дискреционио право доносиоца одлука. Последица непотизма и у судству као и у високом образовању и медицини је велика неспособност кадрова и изврсност као изузетак уместо правила. Све то надаље доводи до одлива судијских и тужилачких кадрова у адвокатуру, а тиме се ови закони нису бавили.

Закони обилују дискриминаторним одредбама као и привилегијама којима се подстиче политичка лојалност. Тако је са начином избора и са радно-правним статусом чланова највиших тела, али и са судијама највишег суда који, за разлику од осталих, могу да раде до 67 године, то је случај са положајем професора правног факултета коме чланство у највишим телима може да буде допунска делатност а тиме и награда за лојалност, тако је са врховним јавним тужиоцем и председником Врховног касационог суда који раде до истека свог мандата уместо до ступања закона на снагу, а дискриминаторне су и норме о начину на који судије у тужиоци гласају за своје представнике у највишим судским и тужилачким телима.

Свакако да има позитивних решења која могу да унапреде независност и самосталност у правосуђу попут решења по коме врховни јавни тужилац има само један мандат, укидање могућности упућивања из виших у ниже судове и тужилаштва, институт приговора Врховном савету на обавезна упутства вишег тужиоца, којим се оснажују нижи тужиоци. Таква су решења, на жалост, реткост.

Исто онолико демократије колико је укидање цензуса на референдуму донело у српско друштво, онолико деполитизације правосуђа колико је измена Устава донела у српски политички систем, толико ће независности судијама и тужиоцима донети и правосудни закони које СНС путем правног насиља жели да уведе.