Миленковић Керковић: Незнање министра правде Маје Поповић је трагично, а безобразлук очекиван

   Критике свих опозиционих посланика, али и ретких представника владајуће коалиције, односиле су се на иста проблематична решења предлога закона – на поступак и процедуру њиховог ужурбаног доношења под притиском ЕУ, на измештање избора судија из суверенитета Народне скупштине у унапред непознато тело, на могућност злоупотребе приликом избора тзв. „истакнутих правника“ који ће под политичким притиском одлучивати о избору судија и тужилаца и на друга бројна законска решења која не омогућавају независност судија и самосталност тужилаца.

За посланике СНС-а је уобичајено да на аргументе одговарају нападом на личност оних који се усуђују да износе критике, али је трагично када то чини министар правде Маја Поповић.

У свом обраћању сам, испред Посланичке групе Двери-Патриотски блок, поред осталих критика нових законских решења, поменула и да су се нови закони донели изменом Устава и кршењем бројних процедура у доношењу Закона о референдуму и народној иницијативи, нерегуларностима у спровођењу референдума и крађи гласова на референдуму, као и у пребрзо спроведеној јавној расправи. Поред механизама који у предложеним законима не омогућавају независност судија и самосталност тужилаца, поменула сам и пример очигледног корпоративног утицаја на правосуђе у коме је Врховни суд за кратко време у потпуности променио свој став о праву банака на накнаде за обраду уговора о кредиту, и тиме угрозио 250 хиљада банкарских клијената. У свом одговору, министар правде Поповић показала је и елементарно незнање, али и безобразлук. Тврдња министарке Поповић да није Закон о референдуму, већ Устав из 2006. године избрисао услов цензуса за успех референдума је потпуно нетачна. Не само да министар правде Маја Поповић у својој претходној изјави медијима показује да не зна да у српском Кривичном закону смртна казна не постоји већ 20 година, већ је у Народној скупштини показала да не зна ништа ни о Уставу Србије. Нетачно је да је лимит цензуса укинут Уставом из 2006. године, већ је био дефинисан Законом о референдуму и народној иницијативи из 1994. године и био на снази све до 2021. године. Тек је тада, непосредно пред расписивање новог референдума два пута, без јавне расправе мењан и донет је Закон о референдуму и народној иницијативи који је предвидео пуноважност референдума ако је за њега гласала већина ИЗАШЛИХ БИРАЧА. Ово своје елементарно незнање министар Поповић је, као и посланици СНС-а, зачинила чуђењем како „доктор правних наука не зна да је цензус укинут Уставом“, пребацујући ми сопствено незнање.

Одговор министарке Поповић о могућности утицаја корпоративног капитала на судство је још трагичнији. Министар Поповић је рекла да Врховни касациони суд није изменио већ „допунио“ свој претходни став и да је тиме „одблокирао“ ниже судове „затрпане“ тужбама клијената против банака.

Трагично незнање министра правде Поповић о институтима смртне казне и цензуса у српском праву је опростива – научиће, ако то жели. Опростиво је и што дискредитује критичаре трансфером сопственог незнања. Оно што је неопростиво је да принцип законитости и правичности подређује нижим интересима – интересу ефикасности рада судова иако се тиме крши Закон о облигационим односима и интересу крупног капитала на штету стотине хиљада грађана Србије, банкарских клијената. Вероватно је ово друго, заштита корпоративних интереса крупног капутала а не њено велико знање и залагање за правду, и разлог њеног избора.