Двери Нови Сад: Зашто је коцкарница још увек у здању у којем је живео Светозар Милетић?

    И након више од месец и по дана од када је Српски покрет Двери указао на срамотну светлећу рекламу слот клуба у Дунавској улици у Новом Саду, у здању у којем је живео један од великана Новог Сада и Српске Војводине Светозар Милетић, сем велике шљаштеће рекламе, и даље стоји натпис да коцкарница ради.

Постављамо питање директору Завода за заштиту споменика културе Синиши Јокићу, на основу његове изјаве коју је дао листу Политика и оспорио да су Двери у Новом Саду указале на коцкарницу у заштићеном здању, након чега је та шљаштећа реклама и скинута, да ли је „службено лице“ које је наводно у октобру прошле године обишло објекте у бројевима 10 , 12 и 14, који су од изузетног значаја за Нови Сад како је тад изјавио, опет и након тога обишло то здање и поново није никог затекло у броју 12? Том изјавом је указао да је апсолутно свеједно на ком броју је коцкарница – 10, 12 или 14, јер су сва три здања под заштитом државе и део су културно историјске целине града.

Наиме, сем црвеног тепиха који је захватао неколико метара Дунавске улице и шљаштеће рекламе, све је остало исто – коцкарница и даље ради. Постављамо питање зашто коцкарница и даље ради, јер је он лично изјавио да се ради о културно-историјској целини коју захватају бројеви 10, 12 и 14 у Дунавској улици? Имајући у виду чињеницу да су Град Нови Сад и Република Србија, заједно са Хрватском државом, дали велика средства за обнову куће Бана Јелачића у Петроварадину, што ми поздрављамо, шта би било и како би реаговала хрватска држава да је у тој кући отворена коцкарница?

Светозар Милетић био је један од вођа Српске Војводине, врхунски правник и најмлађи градоначелник у дотадашњој историји града, велики борац за права српског народа у Аустроугарској монархији, па постављамо питање да ли је он мање значајан за ову власт од Бана Јелачића?

Ако градска власт не контролише шта се ради у културно-историјским целинама, а Завод за заштиту споменика културе месецима чека да се спроведе нека одлука инспекције и Завода за грађевинско земљиште, поставља се питање његове улоге и смисла постојања, а небрига о српском културно-историјском наслеђу је таква да ће оно изгледа ускоро нестати у сјају шљаштећих реклама или под крамповима инвеститорског урбанизма.