Српски Покрет Двери - Лого

Андреј Митић: Драг ми је Коракс, али ми је истина Дража

Генерал и командант Југословенске краљевске војске у отаџбини, Драгољуб Дража Михаиловић рехабилитован је одлуком Вишег суда у Београду 2015. године. Тиме је поништена пресуда којом је Михаиловић 15. јула 1946. године био осуђен на смрт, два дана касније стрељан, а његови посмртни остаци пребачени на тајну локацију, која до данас није откривена.

    Овом одлуком генералу Михаиловићу, Чича-Дражи, враћена су сва грађанска права која су му била одузета у ноторном монтираном политичком и идеолошком суђењу комунистичког режима, он се више не сматра осуђеним, а његови наследници су стекли право на повраћај имовине која му је одузета. Сходно закону о рехабилитацији, на ову одлуку не постоји право жалбе, тако да је она коначна. То сви знају. Зна то и карикатуриста.

Међутим, наш Кораксић се жали. Он не признаје одлуке суда државе у којој живи. Он признаје само суд своје Партије, комунистичке и тоталитарне, дакако. Да се разумемо, ове несрећне изјаве карикатуристе, које нимало нису смешне, само су пројава једног ширег феномена и много веће несреће над Србијом: само (нео)комунисти и антисрби имају право на сећање, само они имају породице, само они имају жртве. Они дају лиценцу на сећање и истину у Србији и данас, након пада Берлинског зида и након што је њихов комуниста Слободан Милошевић изгубио власт. А они потом блокирали отварање архива, како би се сазнала истина о комунистичкој узурпацији власти, терору и прогону српског народа, српске културне елите и Српске православне цркве. Да тај рат против свега српског траје и данас, сведочи и полирани тестимонијал нашег врлог Кораксића, за Данас.

Да се разумемо, нама је јасно да је манипулација јавним сећањем једна од главних стратегија за легитимацију режима и да се политика сећања најгрубље инструментализује кроз идеализацију комунистичког терора и прогон сваког српског сећања које се не уклапа у њихов хегемонијски наратив наметања кривице српском народу.

Е па, видите, Кораксићу, да би Србија могла да уопште има будућност, ваше несрећне изјаве мораће да постану прошлост. Које ћемо се сећати једном као пример тоталитарног цинизма.

Српски покрет Двери сматра да у средишту новог српског патриотизма, као услову опстанка српског народа, мора да буде ново колективно сећање утемељено на истини. Не у име реваншизма. Већ у име права да се и друге породице које су страдале добију право на сећање, њихови потомци право на незаконито одузету имовину (а о томе се овде доминантно и ради: наши комунисти веома воле приватну својину, посебно ону опљачкану од народа, српског углавном).

Зато су Двери покренуле, својим округлим столом «Нови српски патриотизам – политика сећања и политика будућности», велику друштвену дебату како бисмо дошли до истине и помирења у Србији, а све породичне жртве добиле право на сећање, а српски народ право на сећање на своју жртву, али и понос на свој ослободилачки херојски етос и духовну традицију. Двери ће делегитимисати и одбацити још увек владајући комунистички наратив, који потпомугнут новим неолибералним и тоталитарним ЛГБТ наративом само намеће нове и нове слојеве кривице и стигме српском народу. Двери сматрају да су будућност, а и садашњост немогуће без постављања друштва на здраве основе, а то значи на истини о српској ближој историји, нашем страдању и нашим победама. Ми се залажемо за нову платформу за дијалог у којој могу да најпре коегзистирају супротстављене визије прошлости, како би потом уследило право помирење међу завађеном браћом.

Само летимичан поглед на календар државних празника, њихова селекција и начин прослављања говоре о томе да живимо не само у наметнутом режиму сећања, већ пре свега у режиму заборава.. Зато данас хоћемо да говоримо о потреби новог сећања: новог скупа институционалних пракси, нових меморијалних закона, места сећања, архитектонских и споменичких решења.У српском јавном дискурсу постоји наметнути табу да се говори о српским жртвама и српским победама. Време је за нову интерпретацију српске историје: засновану на истини.

Зато ћемо за почетак, затражити право на сећање на Ђенерала Дражу, направити споменик у Београду, достојан оног који је први ослободио град од немачког окупатора (Лозницу), и коме је због операције Халијард када је спашено око 500 савезничких америчких војника, одата почаст у САД и широм западног света.

Српски народ и српске породице имају право на то. У томе нас неће спречити нико, а најмање карикатурални мнемонички ратници, као што је то, некад давно занимљиви Кораксић.

др Андреј Митић

Интернационални секретар Српског покрета Двери

Подели објаву
Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on vk
ВКонтакте
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Share on print
Print
Остале објаве

Будите у току!

Пратите нас на друштвеним мрежама: