Андреј Митић: Драг ми је Коракс, али ми је истина Дража

    Овом одлуком генералу Михаиловићу, Чича-Дражи, враћена су сва грађанска права која су му била одузета у ноторном монтираном политичком и идеолошком суђењу комунистичког режима, он се више не сматра осуђеним, а његови наследници су стекли право на повраћај имовине која му је одузета. Сходно закону о рехабилитацији, на ову одлуку не постоји право жалбе, тако да је она коначна. То сви знају. Зна то и карикатуриста.

Међутим, наш Кораксић се жали. Он не признаје одлуке суда државе у којој живи. Он признаје само суд своје Партије, комунистичке и тоталитарне, дакако. Да се разумемо, ове несрећне изјаве карикатуристе, које нимало нису смешне, само су пројава једног ширег феномена и много веће несреће над Србијом: само (нео)комунисти и антисрби имају право на сећање, само они имају породице, само они имају жртве. Они дају лиценцу на сећање и истину у Србији и данас, након пада Берлинског зида и након што је њихов комуниста Слободан Милошевић изгубио власт. А они потом блокирали отварање архива, како би се сазнала истина о комунистичкој узурпацији власти, терору и прогону српског народа, српске културне елите и Српске православне цркве. Да тај рат против свега српског траје и данас, сведочи и полирани тестимонијал нашег врлог Кораксића, за Данас.

Да се разумемо, нама је јасно да је манипулација јавним сећањем једна од главних стратегија за легитимацију режима и да се политика сећања најгрубље инструментализује кроз идеализацију комунистичког терора и прогон сваког српског сећања које се не уклапа у њихов хегемонијски наратив наметања кривице српском народу.

Е па, видите, Кораксићу, да би Србија могла да уопште има будућност, ваше несрећне изјаве мораће да постану прошлост. Које ћемо се сећати једном као пример тоталитарног цинизма.

Српски покрет Двери сматра да у средишту новог српског патриотизма, као услову опстанка српског народа, мора да буде ново колективно сећање утемељено на истини. Не у име реваншизма. Већ у име права да се и друге породице које су страдале добију право на сећање, њихови потомци право на незаконито одузету имовину (а о томе се овде доминантно и ради: наши комунисти веома воле приватну својину, посебно ону опљачкану од народа, српског углавном).

Зато су Двери покренуле, својим округлим столом «Нови српски патриотизам – политика сећања и политика будућности», велику друштвену дебату како бисмо дошли до истине и помирења у Србији, а све породичне жртве добиле право на сећање, а српски народ право на сећање на своју жртву, али и понос на свој ослободилачки херојски етос и духовну традицију. Двери ће делегитимисати и одбацити још увек владајући комунистички наратив, који потпомугнут новим неолибералним и тоталитарним ЛГБТ наративом само намеће нове и нове слојеве кривице и стигме српском народу. Двери сматрају да су будућност, а и садашњост немогуће без постављања друштва на здраве основе, а то значи на истини о српској ближој историји, нашем страдању и нашим победама. Ми се залажемо за нову платформу за дијалог у којој могу да најпре коегзистирају супротстављене визије прошлости, како би потом уследило право помирење међу завађеном браћом.

Само летимичан поглед на календар државних празника, њихова селекција и начин прослављања говоре о томе да живимо не само у наметнутом режиму сећања, већ пре свега у режиму заборава.. Зато данас хоћемо да говоримо о потреби новог сећања: новог скупа институционалних пракси, нових меморијалних закона, места сећања, архитектонских и споменичких решења.У српском јавном дискурсу постоји наметнути табу да се говори о српским жртвама и српским победама. Време је за нову интерпретацију српске историје: засновану на истини.

Зато ћемо за почетак, затражити право на сећање на Ђенерала Дражу, направити споменик у Београду, достојан оног који је први ослободио град од немачког окупатора (Лозницу), и коме је због операције Халијард када је спашено око 500 савезничких америчких војника, одата почаст у САД и широм западног света.

Српски народ и српске породице имају право на то. У томе нас неће спречити нико, а најмање карикатурални мнемонички ратници, као што је то, некад давно занимљиви Кораксић.