Дневник Бошка Обрадовића: Кампања је моја судбина

Петак, 3. мај, Велики петак

Децо драга, опростите нам што нисмо успели да вас сачувамо од зла! Да се онако ужасан, монструозни злочин више никада не понови! Кривци да одговарају, али да не заборавимо да смо сви криви јер смо дозволили да зло набуја, јер га нисмо на време спречили да се развије и завлада…

То је дефинитивно прва помисао овог 3/4. маја на годишњице језивих и свирепих убистава у Београду, Малом Орашју и Дубони. Ни после годину дана нема одговора где је систем заказао, јер очито неко надлежан није на време спречио развијање овакве друштвене патологије.

Данас читав дан одјекује и синоћна вест о проглашењу наше листе за локалне изборе у Чачку 2. јуна под називом: ПРИМАРИЈУС ДР МИЛАН РОГАНОВИЋ – СРПСКИ ПОКРЕТ ДВЕРИ – „БОШКО ОБРАДОВИЋ – Радмила Живковић – Драган Ћендић – Биљана Рубаковић“.

Бићемо редни број 3 на изборном листићу. Поприлично сам поносан на Двери Чачак, на свих 50 наших кандидата за одборнике и 883 потписа подршке које смо сакупили и предали самостално изборну листу у кратком року.

На Велики петак ме увек заболи подсећање на ону мрачну страну човекове природе која је била спремна да удара, пљује, вређа, разапне и убије Богочовека, који је дошао у овај свет да нас излечи и спасе, и који је за време своје овоземаљске мисије само добро чинио људима, лечио непокретне и слепе, васкрсавао мртве…

И још страшнија мисао да би ново појављивање Христово у нашем времену изазвало исти епилог или можда чак прошло непримећено у ово доба непажње, небитности и бесмисла. Али, онда навире Његош и његов стих да „Васкрсења не бива без смрти“ и да ће Други Долазак Христов бити победнички и победа за све који верују у Бога и живот вечни.

Две идеје у вези са религијом су ме одувек заокупљале: немогуће је да је смисао овог живота да сатрулимо у гробу, већ мора да постоји нешто смисленије, као и радовање што ћу након васкрсења мртвих имати прилику да се видим и дружим са многим драгим људима које сам знао и који ми недостају или које ћу тек имати прилику да упознам у небеском свету.

Субота, 4. мај

Тужан дан за Алваџиницу, чачанско насеље у коме сам одрастао. Умро је Горан Чаровић Чаро, једна од легенди нашег краја. Његов последњи испраћај привукао је много старих другова које нисам видео годинама. Што рече један од мојих другара из младости – да је Чаро рођен на Дорћолу већ би се о њему снимали документарни филмови.

Био је то драг човек који није пропуштао нити једну утакмицу нашег локалног клуба ФК Ремонт, уз кога су одрасле бројне генерације из нашег краја и који ће, према нашем заједничком завештању са сахране, добити мурал за незаборав на неком од зидова наше Алваџинице.

Увече сам у култној кошаркашкој хали крај Мораве гледао КК Борац у борби за полуфинале Кошаркашке лиге Србије против ФМП-а. Са само шест играча који су улазили у игру домаћи су показали велику борбеност до самог краја неизвесне утакмице и пораза.

Чачак има потенцијал да постане највећи спортски центар Србије после Београда, али за то му недостаје подршка републичке и градске власти. Сматрам да у нашем граду, у сарадњи са Министарством просвете, треба отворити посебно спортско одељење Гимназије и урадити пилот-пројекат спортских академија у Србији које би подразумевале паралелно бављење професионалним спортом у средњој школи и на студијама, са циљем да се поред бављења спортом дође и до факултетске дипломе.

Недеља, 5. мај – Васкрс

Традиционално за Васкрс са породицом идем на Васкршњу литургију у Саборни храм Светог Вазнесења Господњег у Чачку, па на празнични доручак код мојих родитеља заједно са братом и његовом породицом.

Васкршње поподне опет као и сваке године проводимо у тазбини у селу Марковица код Лучана, код родитеља моје супруге Јулије заједно са њеном сестром и њеном породицом. Породица је светиња, и најважније у животу је да су здравље и породица добро, а за остало ћемо се борити.

Понедељак, 6. мај – Ђурђевдан

Крсна слава моје ујчевине Смиљанића из Коњевића и старе цркве у Горњој Горевници подно Равне горе, која је парохијска црква и за моје родно село Враниће.

У повратку обишао и једну од најстаријих цркава нашег краја у Миоковцима, у којој сам крштен и венчан, као и нову сеоску цркву у Пријевору, којој је такође Ђурђевдан храмовна слава.

Пре него што су нас наши студенти оставили и отишли за Београд и Нови Сад пао је породични ручак на старом добром месту у центру града – кафићу „Мак“, који однедавно држе наши кумови и који у понуди има најбоље бургере у граду.

Уторак, 7. мај

Све је добро у животу док не почнеш да идеш по болницама и здравственим прегледима. Заправо до тада и не знаш колико људи је болесно и са каквим све здравственим изазовима се људи суочавају. Дефинитивно не умемо да ценимо здравље и да га на време чувамо, већ га се сетимо тек кад се разболимо. Можда би требало увести посете болницама као подсећање на значај превентивне бриге о сопственом здрављу.

Среда, 8. мај

Цео дан у знаку ишчекивања два за мене лично веома важна сусрета. Први је дружење старог друштва са Алваџинице за подушје нашем другу Чару.

Пунч, Нума, Радмилац, Же, Ајдача и ја смо успели да се нађемо, а недостају нам многа друга имена са којима смо одрасли: Зорић, Чапо, Левис, Булс, Цајић, Калаба, Селак, Живац, Пантер, Симо…, расути широм Чачка, Београда и света. Какав повратак у младост, најбоље анегдоте и шале, најлуђе авантуре и спортска надметања која су обележила то време.

Нема спорта који се није играо на Алваџиници тога времена јер је код нас важило правило да мораш да знаш да играш све главне спортове.

Увече се виђам са својим најбољим пријатељима које нисам мењао од средње школе, у друштву наших супруга. Прошао сам много тога у животу, обишао читаву Србију и више од 60 држава Европе и света, али никада нисам променио екипу са којом се дружим: Фипо, Иги, Бане, Стево, Крако, Рајић, Ђуне, Мишко,… остају људи са којима се најбоље разумем и проводим најдраже животне тренутке ево већ преко 30 година.

Недостаје нам наша другарица Мима, која нас је прерано напустила и која је била душа нашег друштва.

Четвртак, 9. мај

Бранимир Нешић, директор издавачке куће „Цатена мунди“, данас пуни 50 година. Нека је са срећом, пријатељу! Није мала ствар дочекати пола века живота у овом времену у коме више није здрав ни начин живота, ни храна, ни вода, ни ваздух, и у коме су нас сколиле разне болештине. С друге стране гледано, овај крупни рођендански јубилеј наводи на размишљања о пролазности живота.

Пребрзо је некако прошло. Као да је јуче било када смо пре три деценије уписали студије књижевности на Филолошком факултету у Београду и пре 25 година основали Двери као студентски часопис.

Поента је да нешто оставимо иза себе од духовне и материјалне културе, да нисмо упрљали породично презиме, да деца не морају да нас се стиде, а још ако смо нешто допринели и за опште добро – тим боље. Хвала Богу за све!

„Кампања је моја судбина“, што би рекла политичка обрада познатог кафанског музичког хита, па с тим у вези ето нас на три недеље до изборне тишине пред локалне изборе 2. јуна. После празничног предаха враћам се обавезама у Изборном штабу Двери Чачак.

У граду Чачку опозиција има велику шансу да победи. Власт је на републичким изборима 17. децембра прошле године освојила мање од 50 одсто гласова у Чачку, рачунајући све њих: СНС+СПС+СРС. То значи да уједињена опозиција може заједничким снагама да освоји већину на локалним изборима у нашем граду и да из Чачка може кренути талас ослобођења Србије од овог напредњачког злоћудног политичког тумора.