Владимир Димитријевић: Беседа на годишњем помену о. Стевану Крунићу

       Нема веће службе на земљи од свештеничке – рука коју љубимо држи Путир са Телом и Крвљу Христа, Јагњета Божјег, Који нас освештава и васкрсава за вечни живот. То је рука која благосиља и која упућује ка Сунцу Правде, Истоку истока. Као и свуда, нису сви на висини призива и службе; али, због неумешног или раслабљеног попа Николе не треба заборавити у Христу свесилног Светог Николу. Најбоље је кад се код свештеника поклопе датост и задатост, кад он није само преносилац, него и носилац благодати.

Прошло је годину дана од упокојења нашег оца Стеве Крунића, који је био и преносилац и носилац благодати, прави слуга Божијег олтара, племенити стегоноша војске Господње, бачки и свесрпски и свечовечански.

Да би неко био срећан, мора да сретне Бога и ближње у заједници која се зове Црква, и у којој се налазе свештеници призвани да буду „народни учитељи“, како каже песма „Почетак буне против дахија“; да буду, ваистину, пастири оваца православних, оваца словесних и слободних, а не утучених и метиљаво покорних. Такав је био отац Стева, окружен својим словесним и слободним парохијанима и духовним чедима, кадрима стићи и утећи и постојати, милосрђем и побожном добротом, на многим страшним местима потребите српске садашњице.

Отац Стева је био човек љубави и жртве, коме је преко две деценије људска немоћ пуна неразумевања онемогућила да приноси Свету Евхристију. Али, по узору на свог Архијереја Христа, прота Стева је умео да трпи и носи. Јер је знао Коме и зашто служи.

При припремању Светих дарова читају се молитве у којима се спомиње страдање Христа Спаситеља. Ту се изговарају речи: „Пречистом крвљу својом искупио си нас од клетве законске; на крсту прикован н копљем прободен излио си бесмртност људима, Спаситељу наш, слава Ти“. Вадећи из једног хлеба–просфоре, – печатом означени део, Агнец, који ће после освећења бити сам Христос, свештеник говори: „У спомен Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа“, затим: „Као овца на клање би вођен и као безазлено јагње, немо пред оним који га стриже, не отвара уста своја; у смирености Његовој суд се Његов узе; а порекло Његово ко ће исказати? Јер се од земље узима живот Његов. Жртвује се Јагње Божје, које узе грехе света, за живот и спасење света“. А пробадајући Агнец говори: „Један од војника прободе Му ребра копљем и одмах изиђе крв и вода, и онај који виде посведочи и сведочанство је његово истинито“. Деценијама је овако служио наш прота, и овако веровао. Када је дошло да се страда, донео је одлуку да трпи по узору на Јагње Божје, и да људска копља и стреле узврати љубављу и осмехом. Јер је знао да је Христос васкрсао, и да је победио васкрсењем. Као и отац Јустин Ћелијски, кога је, уз Владику Николаја, највише волео, могао је рећи:“Човек човека гони – мољац мољца гони. То није страшно, али је смешно“. И издржао је, без роптања, да би се у вечности срео са свима који су, попут светих Николаја, Јустина, Нектарија Егинског, Јована Шангајског трпели људске клевете и пакости, али нису начинили кобне расколничке потезе.

Свети Симеон Солунски тумачи иконични смисао свештеничке одежде. Епитрахиљ означава благодат која је свештенику дата ради вршења Светих Тајни; појас означава Спаситељево служење у телу, а такође прасликује и снагу и моћ божанствене силе која снажи свештенослужитеље; надбедреник прасликује: победу која нам је дата над смрћу; непропадљивост наше природе; како величину божанствене војске, тако и суровост злог духа, због чега и има изглед мача и поставља се на бок, уз бедра. Наруквице означавају свемогућство Христове силе, Спаситељево приношење на жртву Његовог Тела и Крви на Тајној вечери, које је Он извршио сопственим рукама, Спаситељеве окове, којима су биле свезане Његове пречисте руке. Зато свештена лица, кад се облаче, за сваки део одежде читају одговарајућу молитву.

Сваки део своје одежде прота Стева је оправдао: благодат свештенства користио је на добро народа Господњег, а био је опасан силом благодати да носи многе терете на спасење многих. Мачем Духа војевао је против нечистих сила, и увек био осмехнут као победник. Наруквицама које је одевао указивао је на жртву Христову, али и на Његов коначни тријумф над грехом, смрћу и ђаволом. Ко га, таквог какав је био, не би волео, ко му се не би дивио, ко у њему не би тражио прибежиште у љубави и смирењу? Данас окупљени око његовог гроба доказујемо управо то – волели смо га јер је одежде своје достојно носио.

Господ је човека саздао као свештеника, да Му приноси хвала због свега и за све, и то у име целокупне творевине. Богослужење је, дакле, својеврсно жртвоприношење Творцу и Спаситељу оног најбољег што имамо: душе, срца, воље, времена, итд. Читав дан, свака седмица, месец и година освештавају се богослужењем. Јер, како каже Свети Јустин Ћелијски, свет је богојављење, а човек богослужење. Отац Стева је био богослужење, чак и кад није улазио у олтар да принесе Евхаристију – својим животом он бејаше жива благодарност Творцу због свега и за све. Зато сад његов гроб није извор туге, него радости, и зато му људи и даље притичу, јер су видели да је Христов, и да је живео васкрсењем.

Славимо Богочовека Христа, васкрслог из мртвих, Бога Који је постао Човек, али не било какав Човек, него Човек Јунак, Који је сишао у Царство смрти, и повео са собом душе људске спремне да Га приме и крену у Царство љубави вечне. Зато је Свети владика Николај певао:

Кад ја умрем, децо, запалите свећу,
Ал` ја ни у смрти мртав бити нећу.
Не бојим се гроба, нити гробне таме,
Ја умрет` не могу, Христос умре за ме.

Те песме Владике Николаја сећамо се и на гробу оца Стеве, коме, са љубављу и захвалношћу, говоримо: Христос воскресе, драги наш оче Стево! Чекај нас, грешне, али људе твоје на путу покајноме, да и ми пређемо границу коју си ти прешао, па да заувек будемо с тобом и нашом Небеском Србијом, у оном граду са дванаест врата, у том жуђеном Небеском Јерусалиму, где „храм је његов Господ Бог Сведржитељ, и Јагње“ (Отк. 21, 22). И као што каже у једној од васкршњих песама: „О, велика и најславнија Пасхо наша, Христе! О, Мудрости, и Речи Божја, и Сило! Удостој нас да се још присније причешћујемо Тобом у невечерњем дану Царства Твога!“ Даће Бог да се и ми са тобом, драги наш оче Стево, причестимо непролазне светлости Царства.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ, ОЧЕ СТЕВАНЕ КРУНИЋУ, ДОБРИ НАШ ПАСТИРУ И УЧИТЕЉУ!