Мирослављево јеванђеље у Чачку

Вељко Топаловић: Захваљујем се Дверима које су све ово организовале и које су једина политичка снага данас која нам говори и о једној врсти духовног загађења, где се уништавају корени наше културе, где се уништавају и корени породичног живота и где се и наши међусобни односи прилично насилно спречавају, што све доводи до тога да се лакше обликују људи који више не знају ко су, шта су и одакле су. Митрополит Амфилохије нам је помогао свим средствима да се књига појави у овом издању, а блаженопочивши владика Атанасије Јевтић је био наш рецезент.

Владимир Рацковић: Ово је књига која носи пуно епитета. У духовном смислу то је био престони јеванђелистар на Хиландару из којег се пуних 7 векова читала служба у посебним црквеним данима. Са становишта световне димензије, црква је у то време била једини извор и место писмености, ово је први писани споменик српске културе, споменик писмености нашег народа. Факсимил Мирослављевог јеванђеља постоји зато што су неки људи препознали да ово треба да дође у народ.

Др Владимир Димитријевић: Данас је доласком овог Јеванђеља, Мирослав дошао код свог брата Страцимира. Не смемо ни у једном тренутку заборавити на основне чињенице нашег постојања. Треба да будемо поносну на тај део своје прошлости. Нама никада не дозвољавају да изградимо институције, али зато увек имамо појединце који могу да одиграју улогу институција. Ми нисмо народ пропалих људи, ми смо велики народ који је наследник великог хришћанскога наслеђа. Захваљујући људима који су нам ово изузетно благо представили ја чврсто верујем да ће се борба за културу наставити и да ће побетити они који све ово имају и који све ово памте.

Проф. др Милорад Маринковић: Улагање у културу је извршио Стефан Немања, његова браћа и његови преци, а испоставило се да је од свих улагања која су они извршили у своје време, у војску, државу, земљорадњу, занатство, ово које су извршили у културу, односно у веру у православље, дугорочно исплатило. Заправо, поставља се питање да ли бисмо уопште постојали да није било Студенице, Дечана или Мирослављевог јеванђеља. Улажемо јако мало у културу, свега један посто од укупног буџета, а историја нас егзактно учи да само то улагање може да се врати нашим потомцима у смислу који може њих да дефинише у периоду у којем буду живели. Културна политика Српског покрета Двери је директна подршка производњи нове уметничке вредности и то би требало да буде десетострука већа подршка у односу на подршку коју данас, у материјалном еквиваленту, даје држава Србија.

Бошко Обрадовић: Нема нити једног великог Србина у нашој историји, који није био велики најпре у побожности и у родољубљу да би онда био велики и у многим другим друштвеним сферама. Па како ми онда у 21. веку да будемо велики Срби ако нисмо велики у побожности и родољубљу. Ту долазимо до те везе између културе и политике коју ми у Српском покрету Двери третирамо на следећи начин – нема и неће бити добре политике у овом народу без добре културне политике. А културна политика значи управо политику идентитета и очување наших најдубљих духовних и националних вредности. Ако ми не знамо ко смо, ако ми не знамо ко су наши преци, ако ми немамо везу са нашом историјом, традицијом, културом, ако смо заборавили оне кључне тачке нашег идентитета: веру, језик, писмо, историју, обичаје, државност, ако смо заборавили једну овакву књигу и све оно што она симболички са собом носи, онда смо ми заборавили и себе саме и наравно да смо изгубљени у овом савременом свету и не знамо којим путем треба да идемо, а онда похађамо неке супермаркете и на полицама тржних центара тражимо свој изгубљени идентитет, мислећи да идентитет може да се купи у ово доба потрошачке цивилизације. А идентитет је ту, ево га у овој књизи.