Бошко Обрадовић: Спас је у децентрализацији Србије

    Централна власт у Београду у времену владавине СНС-а прихватила је Динкићеву фискалну централизацију и додатно закинула буџете локалних самоуправа. Наше паре, које правимо у нашим локалним срединама, одлазе за Београд, а онда нам се враћају у знатно мањим износима, на кашичицу и тако што се то представља као милост неког министра у главном граду. Овакав модел државног уређења више служи за уцењивање локалних самоуправа и њихово служење интересима београдске елите. Локална самоуправа у Србији не може да се покрене док нам се не врате наше изворне надлежности, приходи и имовина, и док се не будемо више питали и одлучивали у својим местима. Али, за то морамо сами на локалу да се изборимо, то нам централна власт никада неће поклонити.

Суштинска децентрализација Србије, што у преводу значи дебеоградизацију, једино је решење за нормалан живот како најпре у Београду тако и ван Београда, у унутрашњости Србије. Непланско ширење Београда, а посебно урбанистичко дивљање у старом језгру престонице, негативно утиче на квалитет живота грађана у главном граду, а пре свега на саобраћајни колапс, загађење, проблем са паркирањем и одсуством зелених површина. И Београд и Београђани би могли боље и лакше да дишу у сваком смислу када би се зауставило неконтролисано масовно досељавање у Београд из свих делова Србије у којима се постепено гасе села, варошице па и мањи градови. Визија будућности ове државе и народа никако не може бити да се сви преселимо у Београд и Нови Сад, већ да се пође путем децентрализације и јачања свих делова Србије, посебно пасивних и граничних крајева.

У складу са идејом суштинске децентрализације, престоницу државе треба преместити из Београда који остаје главни град, али престоница треба да буде на другом месту, а нема логичнијег од прве престонице обновљене српске државе – Крагујевца, где може да никне читав један Нови Крагујевац. То аутоматски значи један нови живот за Шумадију и читаву централну Србију, као и олакшање многим грађанима Србије да дођу до престонице, јер се Крагујевац налази у центру Србије. То такође значи и потребу деконцентрације државне управе и да нека значајна министарства преселе своја седишта из Београда у друге градове. На пример, министарство пољопривреде може да пређе у Нови Сад, министарство одбране у Ниш или министарство спорта у Чачак. Или да макар не буду сви министри само из Београда и Новог Сада, већ да и други делови Србије добију свој глас и свог заступника у Влади Србије. То обавезно значи и реформу изборног система и потребу да сваки град и општина имају свог представника у Народној скупштини, а не као што је сада случај да тачно пола од 250 народних посланика долази из Београда и Новог Сада, а да 88 општина нема народног посланика из своје средине.

Сличне муке централизације задесиле су и градове и општине у Србији. Београдске општине су подређене граду Београду иако један Лазаревац или Обреновац немају много везе са Београдом. Месне заједнице у свим нашим градовима не функционишу, немају никакве своје буџете док грађани немају прилику да на локалним референдумима одлучују где ће у њиховој средини ићи њихова средства од прикупљеног пореза на имовину.

Што се тиче избора, политичка пракса у последње три деценије је показала да се власт тешко мења са републичког или покрајинског нивоа и да су сви владајући режими најпре почели да се крње са локалног нивоа. Слично је и са садашњом влашћу која ће пре бити смењена на локалу него на вишем нивоу власти. Зато наступајући локални избори током ове 2024. године представљају велику шансу за опозицију да покрене политичке промене у Србији. Али то захтева озбиљност и јединство опозиције, пре свега у борби за фер изборне услове, без „летећих бирача” из других општина. Потом то значи паметан начин изласка опозиције на локалне изборе где ће бити што мање колона како би се укрупниле политичке снаге опозиције и како нико не би остао испод цензуса, јер ће сваки такав проценат гласова који остане испод изборног прага по Донтовом систему отићи у додатне мандате за владајућу странку. Тако може да се деси да власт изгуби у броју гласова али победи у броју мандата.

Како стоје ствари по Србији данас? Чачак је један од пет градова у Србији у којима може бити промењена актуелна власт после дугих 12 година. Поред Чачка, ту шансу имају још грађани Београда, Новог Сада, Ниша и Ваљева у којима је такође тренутно нерешена утакмица између власти и опозиције, док и у пола београдских општина опозиција има велике шансе за победу. Конкретно, у Чачку су СНС+СПС+СРС заједно освојили испод 50% гласова на републичким изборима 17. децембра прошле године, што отвара перспективу пада локалне власти на наступајућим локалним изборима.