Марковић: Пољопривреда као бизнис, а не друштвени статус

Пољопривреда је била и остала до данас један од главних стубова наше националне економије и развоја у целини. Чак је и криза изазвана пандемијом коронавируса потврдила да ће будућност имати само оне земље које су самоодрживе по питању здраве хране, воде и извора енергије. Србија је одличан пример у пракси за наведену тезу. Међутим, број људи у селима и руралним деловима наше земље несразмеран је потенцијалу који носи њихов посао, али и у највећој мери очувана животна средина (неком другом приликом о угрожености исте). Иако свесна чињенице да је прелазак из села у град светски тренд који је тешко зауставити, сведок сам да људи код нас не одлазе због тежине посла већ немогућности да свој рад и труд наплате на прави начин као и због деградирања села и сељака дужи временски период.

Знам из искуства да је пољопривредни произвођач свуда у развијеном свету изузетно цењен, док је у Србији згажен и понижен. Нико из актуелне власти не поштује мотику, јер је заправо никада нису ни користили. Људи који хране ову државу немају сигурност за своју егзистенију. Приморани су да се одбране од неба, лихварских препродаваца који су повезани са влашћу и ниских цена страних инвеститора. Не постоји ниједан загарантован откуп или загарантована најнижа цена одређеног пољопривредног производа. А када дође до откупа, домаћи производ се пласира по понижавајуће ниској цени, а онда у трговинским ланцима видимо те исте производе са једном малом разликом – земљом порекла. И као по правилу уследе депоније трулог и уништеног домаћег производа.

Ове године смо имали незапамћену саботажу. Усеви су претрпели велику количину града, тако да је било мање производа за тржиште, а одговор државе је био – није било довољно противградних ракета. Када је дошло време откупа, за један део производа откуп је био заустављен, а други део је пласиран по невероватно ниским ценама. Пример из праксе: крајем јула ове године обустављен је откуп краставца , а исти је увезен из Албаније у том периоду (до сада је био неквалитетан парадајз, али изгледа да власт веома занима профит албанских произвођача)

Пољопривредник је такође обманут по питању субвенција. Потребни су бројни услови за остваривање права на субвенцију, а финансијска подршка је сваке године све мања док су цене нафте, ђубрива, семена и осталог репроматеријала енормно порасле. А ако говоримо о наводним подстицајима, треба рећи да се ради о класичној замени теза и потребно је дати прави назив – подстицај да велики буду још већи, а мали да буду још мањи. Пракса поново потврђује: ако држава даје повраћај новца од 50 % за инвестиције у механизацију, противградну мрежу, подизање пластеника и сл, то значи да профит има само велики пољопривредник који је у могућности да уложи огроман новац. Проблема и изазова је много, али једно је сигурно – пољопривреда и прехрамбена индустрија су компаративна предност и будућност Србије. Стога је важно да промене у овим сферама почну што пре док не буде прекасно. Покретање реалних и одрживих (а не партијских) задруга, загарантован откуп и загарантована најнижа откупна цена одређеног производа, повољни кредити за пољопривреднике за покретање развоја бизниса, повећање и редовност субвенција, усклађеност увоза и извоза – само су нека од конкретних решења. Она су реална и лако остварива ако постоји политичка воља и спремност да се стратешки ради на подизању животног стандарда људи у селима широм Србије. Проблем је што аутократска власт не жели независне пољопривредне произвођаче већ радну снагу за стране компаније да би преко дилова са њима повећали сопствени салдо. Пољопривреда им се не чини исплативом јер мора много да се уложи и поштено да се ради.

Моја жеља, као младе жене која и сама живи на селу, је да охрабрим друге младе људе широм Србије да постану више предузимљиви. Да најпре на личном примеру покажу како живот на селу и бављење пољопривредом или сеоским туризмом није друштвени статус већ профитабилан бизнис који омогућава живот у здравом и природном амбијенту, без стреса и других проблема савременог човека. Далеко иза нас су 19 и 20 век. Рад је у највећој мери механизован, млади све више путују, говоре стране језике и вешто користе предности информационих технологија. Све се то може искористити за пласирање производа, за разне информације о начину неге одређене биљке, за међусобно повезивање са другим људима широм света ради размене искуства, рекламирања и продаје. Све то је од неизмерне користи домаћим произвођачима.

Развој винарства је одличан пример. Наша домаћа вина могу бити конкурентна другим сортама у свету, а луксузне винарије у појединим местима представљају покретаче развоја.

На селу, једини директор и шеф сте ви. Нема монотоног радног времена, нема паркинг сервиса, ужасне гужве, нема пресинга и тензије типичне за урбан начин живота. Ако нисте знали, и као пољопривредник имате могућност да уплаћујете пензионо, здравствено и социјално осигурање. Дакле, живот на селу не значи повратак у средњи век. Ако будемо довољно паметни, то ће бити озбиљан бизнис од кога ћемо моћи пристојно и квалитетно да живимо.