Филип Калмаревић: Превари ме једном, твоја срамота, превари ме двапут, срамота је моја

       Примера ради, 2020. године Српска напредна странка је на парламентарним изборима остварила рекордан резултат од 1.954.000 гласова. Само две године касније, листа „Заједно можемо све“ добила је 320.000 гласова мање, што је пад рејтинга од око 8,5%. Од априлских избора прошло је више од годину дана, а релевантна истраживања јавног мњења сугеришу да би, уколико би се данас одржали парламентарни избори, СНС на њима забележио пад од чак 7%, односно 260.000 гласова. Сви ови бројеви говоре да је власт у озбиљној кризи и да је овај тренд пада рејтинга, осим у неким изузетно турбулентним околностима, готово немогуће зауставити или преокренути.

Дошло је време да размишљамо о томе како ће Србија изгледати после Александра Вучића, а то ново време са собом носи и одређену дозу неизвесности. Та неизвесност се пре свега осликава у томе ко ће чинити нову владу, као и каква ће бити њена унутрашња и спољна политика. Најбољи гарант заштите српских националних интереса у тим новонасталим околностима биће јака национално оријентисана парламентарна снага која ће моћи директно да блокира било какве антидржавне напоре одређених прозападних елемената у опозицији. Сигуран сам да би се многи обрадовали када би државотворна опозиција на следећим изборима наступила разједињено. Баш из тог разлога је јако важно да се договори заједничка листа између Двери, Заветника, Новог ДСС-а, ПОКС-а и Народне странке у супротном ћемо доживети сценарио из 2008. године када је изневерена изборна воља грађана и када је Србија неповратно кренула путем издаје својих националних интереса. Према најновијем истраживању часописа Нова српска политичка мисао коалиција ових конзервативних странака би добила подршку 16% грађана Србије, с тим да сам савршено сигуран да је капацитет ове колоне много ближи резултату од 20 или можда чак 25%. Изборна листа са таквом подршком у бирачком телу могла би да има свог мандатара за састав владе, као и већину министарских функција у извршној власти. На тај начин би се створила јака национална парламентарна снага која би могла да кроз полуге моћи у извршној власти блокира доношење било каквих штетних одлука по српске државне интересе.

Књижевник Марк Твен (Самјуел Клеменс) је једном приликом рекао „Историја се не понавља, али се често римује“, сугеришући да се историја не понавља на идентичан начин, али се слични догађаји понављају изнова и изнова. Савршен пример тога јесте манипулативни однос другосрбијанске елите према родољубивим снагама у Србији, где управо та елита, у недостатку способности да самостално победи на изборима, користи привлачност и допадљивост конзервативних лидера како би се докопала позиција моћи, а потом их се врло брзо и одрекла. Коме није јасно о чему говорим само треба да погледа пример Војислава Коштунице без кога не би било смене режима Слободана Милошевића. Безмало две године након петооктобарских промена дотадашњи председник СРЈ др Војислав Коштуница је са 31% гласова прошао у други круг избора за председника Србије заједно са другопласираним др Мирољубом Лабусом који је освојио 27%. Суочени са чињеницом да немају никакве шансе у другом кругу председничких избора против лидера ДСС-а, странке које су подржале Лабусову кандидатуру одлучиле су се за изборни инжењеринг и спречиле избор Коштунице за председника државе служећи се прећутним бојкотом. Тада је услов за избор председника републике био цензус од 50% изашлих, а у другом кругу је на те изборе изашло само 45% бирача, готово 10% мање него у првом кругу. Годину и по дана касније, након што је изборни закон измењен, за шефа државе изабран је Борис Тадић.

Постоји прегршт примера где другосрбијанска елита покушава да искористи било допадљивост, било инфраструктуру родољубивих снага за своје политичке циљеве. Доминантан пример тога јесте свакако стављање др Војислава Коштунице на чело ДОС-а, а онда двоструко блокирање његовог избора за председника Србије. Користим ову прилику да апелујем на све патриотске и конзервативне снаге у земљи да се што пре уједине, а да страначке интересе ставе мало у други план, и да договре заједнички излазак на изборе. У супротном, уколико се настави са расипањем гласова конзервнативних снага испод цензуса и уколико државотвнорни блок не буде био довољно јак у следећем сазиву Народне скупштине, врло лако можемо доживети сценарио из 2008. године, када је изневерена изборна воља грађана и када је Србија отишла путем ЕУ интеграција, а не путем очувања националног и територијалног интегритета. На крају, све би могло да се сведе у једну енглеску пословицу „Превари ме једном, твоја срамота, превари ме двапут, срамота је моја“.