Љубор Ступавски: Замагљивање и разоткривање слободе, једнакости и братства

   У овом сукобу, са једне стране се налази здрав разум, хришћанска цивилизација, принципи природног права, морал и етика брака установљеног Богом, однос према Богу, однос међу појединцима и са државом на принципу супсидијарности.

Са друге стране су неолевичари и либерали, који захтевају безграничну слободу, што према њиховом схватању значи промоцију сопствених идеја заснованих на принципима неосноване супремације мањина било које врсте, као што су феминисткиње, подршка абортуса, хомосексуализам, трансџендеризам, односно промовисања изопачених идеја о друштву, породици и другим цивилизацијским вредностима. А врхунац либералног поимања друштва је замагљивање и брисање разлика између добра и зла.

Догма над догмама за сваког неолевичара и либерала је позната парола Француске револуције: Liberté, Egalité, Fraternité – односно, слобода, једнакост и братство. Међутим, за разлику од хришћана, неолевичари и либерали виде ову паролу у сопственом нетачном облику. Ова три термина су кључна за разумевање данашњих огромних превирања унутар друштва тзв. западног света, која се у великој мери рефлектују и на сва садашња дешавања у Србији.

Слобода

Политичка филозофија либерализма није у стању да испитује зло јер види само слободу, која је механичка у смислу да човек може да доноси одлуке без обзира на моралне последице и без било каквих консеквенци. Обзиром да зло није престало ни у човеку, ни у друштву, либерализам је одлучио да то реши у духу гесла: „Ради шта хоћеш, али немој да посежеш за слободом другога“, при чему је морално стање човека безначајно, а његова духовна суштина је неважна, па је зато човек атомизован, изолован од ближњег, Бога и природе и света. Истинско ослобођење човека претпоставља његово ослобођење не само од спољашњег, већ такође и из унутрашњег ропства – из стања када је роб себи, својим страстима, нискостима. У ствари, човек се задржава у ропству истицањем његових права ропске, ниже природе и то је суштински дефект либерализма. Самим тим он није ни могао да успе. Индивидуализам није одговор на захтев за слободом, он је неоонтолошки, неистинит принцип јер извлачи индивидуалност из њених органских и историјских веза. Тамо где се негира Дух Божји, нема говора о истинској слободи. А човек и друштво тада падају у ропство. Човек се не може ослободити у име људске слободе. Тако долазимо до праве празнине. А човек, лишен сваког садржаја, нема на шта да се уздигне. Људска слобода постаје слобода чисто формално и празно (Берђајев).

Слобода јесте једна од пројава лика Божијег у људској природи. По речима Светог Григорија Ниског, „човек је постао боговидан и блажен, јер је обдарен слободом“. Потчињавање воље човека помоћу манипулације или насиља неком спољашњем ауторитету схвата се као нарушавање поретка који је установио Бог. У исто време слобода избора није апсолутна и коначна вредност. Она је дата од Бога да служи људском добру. Остварујући је човек не треба да чини зло самоме себи и онима који га окружују.

Свети Павле каже у Посланици Галатима: „Ову слободу нам је извојевао Христос. Зато будите чврсти и не дозволите да поново будете у јарму у ропству“ (Гал 5,1). Хришћански концепт слободне воље значи слободу избора добра или зла, за шта, међутим, човек на крају мора сносити одговорност. Код неолевичара и либерала уопште није присутна одредба одговорности.

Хришћанско размишљање је поставило темеље здраве политичке слободе, за коју ниједан робовласнички систем није био у стању. Неолевичарски концепт слободе очигледно црпи само одређене вредности из хришћанског концепта, с тим што је та слобода редизајнирана према њиховим потребама. Па тако, у име слободе мушкарци траже право да постану жене, жене траже право да постану мушкарци, мушкарци траже да се венчавају с мушкарцима, а жене с женама.

Човек не може да се снађе без помоћи Бога и тесне сарадње са Њим, јер само је Он извор сваког добра. Одбацивши Бога и ослањајући се искључиво на себе, људи падају под власт разорних сила зла и смрти. Злоупотрeбивши слободу избора човек губи другу слободу – слободу живота у добру коју је имао у првоствореном стању. Ову слободу човеку враћа Господ Исус Христос: „Ако вас, дакле, Син ослободи, заиста ћете бити слободни“ (Јован 8,36).

Једнакост

Верујем да већина младих људи како у свету, тако и у Србији, жуде за слободом и равноправношћу. Али тзв. прозападна левичарска, атеистичка и глобалистичка пропаганда својски се труди да преко готово свих државних и осталих главних медија, врши извртање суштине значења ових појмова. Циљ им је да у потпуном метежу који стварају бесомучним понављањем полуистина и неистина о слободама људи, формирају младе генерације са извитопереним погледима на свет. Насупрот њима, хришћани имају врло јасан став о људској једнакости, која се јако лепо може видети у Павловој посланици Галатима: „Нема више Јеврејина ни Грка, ни роба ни слободног, ни мушког ни женског, јер сте сви једно у Христу Исусу“ (Гал 3, 28).

На основу ове идеје једнакости, укинуто је ропство које је миленијумима опстајало у старим цивилизацијама. Иако данашњи тзв. колективни запад сматра својом највећом вредношћу демократију која је потекла из античке Грчке, треба имати у виду да је то у суштини била само верзија робовласничког система, где су право гласа имали само робовласници, којих је било мање од 10% у полису. А како тада, тако и данас, одговорност међу владајућим „либералним демократским елитама“ за све њихове лоше потезе нико никада није сносио. При томе, хришћанска једнакост не значи безумно стапање људи у хомогену масу истоветних људи без образа и сопствене личности. Хришћанска једнакост и достојанство иду руку под руку са неједнакостима у споредним стварима (таленти, снага, године итд.) и сродним пропорционалним социјалним неједнакостима.

Са друге стране, неолевичари и либерали тврде да признају једнакост и достојанство, али ту једнакост поричу својим деловањем. Они ускраћују чак и најосновније право на живот нерођеној деци, ограничавајући њихова основна људска права и негирају људски статус ембриона. У случају неолевичара или либерала, очигледно је да ће њихово схватање једнакости увек имати погрешан и лажан карактер. Они могу само да недоследно опонашају чињенице које су захваљујући хришћанству већ успостављене у друштву или да узимају само одређене сегменте из хришћанског учења, извлачећи их контекста, те тиме да стварају потпуно супротна значења, која замагљују и релативизују људске слободе и једнакости, а у крајњој инстанци потпуно се релативизује добро и зло. Из тога потом могу проистећи апокалиптичне последице по целочовечанство.

Братство

Ако је у Светом писму у Старом завету брат саверник, у Новом завету већ Син Божији Исус Христос своје ученике назива браћом. Извор овог унутрашњег братства и међусобног односа је један Бог Отац, који је свима заједнички. Братство се заснива на јединству у Богу и доноси јединство међу хришћанима без обзира на било какве споредне разлике.

Иако хришћанство укида границе, оно ствара границу између хришћана и нехришћана. Хришћанин може бити само директни брат хришћана, чак и свети Павле говори о баријери између верника и неверника: Не вуците у туђем јарму неверника; јер шта има правда с безакоњем? Или какву заједницу има видело с тамом? Како ли се слаже Христос с Велијаром? Или какав удео има верни с неверником? Или како се удара црква Божја с идолима? Јер сте ви цркве Бога Живога, као што рече Бог: Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ. Зато изиђите између њих и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се до нечистоте, и ја ћу вас примити. И бићу вам Отац, и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ Сведржитељ.

Неолевичари и либерали имају сличну искривљену идеју о братству. Не могу да прихвате тако јасну идеју о братству, добром и лошем. У њиховој перцепцији, граница између добра и зла је избрисана, братство се тумачи у облику у којем се уклањају разлике између верника и неверника. Чувени масон Франсоа де ла Тирс је изјавио да „људе не треба разликовати по језицима које говоре, одећи коју носе или земљама у којима живе. Цео свет мора да буде као једна република, сваки народ је као породица и сваки човек је као дете. Све ово ради оживљавања и проширења ових основних претпоставки преузетих из људске природе. То је оно за шта је наша заједница првобитно створена.“ Овако схваћено братство подржава етички релативизам и верски синкретизам. Свет као велика република без граница – то је идеал политичких и културних глобалиста и заговорника „толеранције“ и „богатства различитости“. Објективно, међутим, мора се рећи да, на пример, левичарке и феминисткиње не прихватају тако распрострањен масонски идеал братства. Левичарке доживљавају само пролетере као своју браћу, а феминисткиње првенствено протажирају „сестринске односе“ између жена и доживљавају мушкарце као фалократске поробитеље и непријатеље.

Из свега произилази закључак да хришћанин не живи за себе, већ у Христу и ближњем: у Христу по вери, у ближњем љубављу.