Миленковић-Керковић: Сувереност је услов друштвеног богатства и благостања грађана – поуке из Катара

   Вредности инхерентне савременом нивоу развоја цивилизације, потврђене Декларацијом ILO о темељним принципима и правима на раду, усвојеном 1998.год и допуњеном 2022.год. су обавезујуће за владе, организације послодаваца и запослених. Ове су вредности минимални оквир за радно-правну регулативу и праксу сваке државе и утврђене су следећим правима:

• Слобода удруживања и ефикасно спровођење права на колективно преговарање;
• Укидање сваке форме принудног или условљеног рада;
• Забрана дечијег рада;
• Укидање дискриминације у погледу запослења и рада;
• Безбедна и здрава радна средина.

Већина ових темељних вредности радно-правне заштите у Србији је нарушена. Забрана организовања синдиката запослених код страних инвеститора субвенционисаних неконтролисаном количином новца из државне помоћи, корумпирање инспекција рада, куповином нових службених аутомобила, могућност давања отказа трудницама, обавезна радна недеља и рад током највећих верских и државних празника, институт повремених и привремених послова којима се уцењују и политички експлоатишу као партијска војска људи који раде ван радног односа и којима се тај статус без основних права непрестано продужава, укидање конкуренције на тржишту рада у јавном сектору кроз условљавање запослења чланством у владајућој странци, продужење важности уредби Владе о скупштинској Комисији (читај СНС комитету) који одобрава свако појединачно запошљење у државним установама и у образовним институцијама, представљају само најпознатије облике заробљавања тржишта рада и претварања српских радника у најамну радну снагу.

Прекаријат уместо установе уговора о раду циљ су и тзв. Беле књиге инвеститора која захтева даље смањење радничких права, проширење могућности за увођење прековременог рада, продужење рока за трајање мере удаљења са рада, продужење отказног рока у случају да радник да отказ, сужавање права родитеља деце до три године и деце са хендикепом, ноћни рад и поподневне смене самохраних родитеља, отказ радницима по повратку са боловања представљају континуирану деградацију радничких права. Никада се ниједна институција у Србији до сада због кршења радничких права није обратила Међународној организацији рада и тражила поступак надзора над применом усвојених међународно-правних инструмената којима се права запослених штите.

Српски радник у приватном сектору постао је последњих 20 година најнезаштићенији део друштва, а тржиште рада у јавном сектору заробљено је политичком припадношћу СНС- у, уз незаконити в.д. статус директора јавних предузећа, постало је извор најгоре пљачке, неквалитета и корупције предузећа и установа које финансирају сиромашни грађани Србије. Српски порески обезници својим новцем плаћају сопствено пропадање, одлазак своје деце, упропашћавање супстанце државе (ЕПС је најилустративнији пример) и осиромашење српског радника.

Уместо да брине о својим радницима, својим предузећима и инвестицијама и о свом тржишту рада, српска власт наставља политику сулудог субвенционисања страних директних инвестиција, дајући државну помоћ од 150.000 евра по радном месту. Ова и претходне власти су успеле да од државе са најплоднијом земљом, у којој воће, као нигде у свету расте без система за наводњавање, са најбогатијим водотоковима у Европи, најукуснијом храном и енергетским ресурсима, направе државу пропалог електроенергетског система, са најскупљом храном најгорег квалитета, и земљу која је распродала више од 80% извора воде. Богатство и профит страних инвеститора, као и милионе у џеповима политичара – новобогаташа неспособних да воде земљу, али успешних у згртању својих приватних богатстава, плаћају и тек ће плаћати до беде доведени грађани Србије.

Са друге стране, Светско првенство у фудбалу 2022.год је велико интересовање светске јавности усмерило на Катар, блискоисточну државу са највишим БДП по глави становника од 135.000 $, која је током више година,као и Србија некада, била под притиском вишегодишњих економских санкција бројних земаља, пре свега оних у окружењу. Санкције су учиниле да Катар постигне поред енергетске самодовољности, захваљујући трећем месту на свету по залихама и извозу природног гаса, постане и прехрамбено самодовољан, и да престане да зависи од увоза, и у пустињским условима и на пакленој температури уз десалинизацију морске воде почне да производи сву потребну храну. Сто педесет милијарди долара, колико се у Катару годишње створи, распоређено је на мање од 300.000 његових држављана, а радну снагу земље чини око 1.500.000 запослених странаца, највише из Индије, Бангладеша, Непала, са Филипина и сиромашних афричких земаља. Странци не могу у Катару да стичу некретнине, осим већ израђене луксузне станове на малом полуострву у Дохи, а и те станове изградиле су катарске грађевинске фирме, чији су радници искључиво странци и то најниже плаћени. Све до 1950.год.када је отпочела експлоатација природног гаса, Катари су били бедуини, пустињски пастири и сиромашни номади , од којих је један део долазио до мора у најопаснији подухват – лов на бисере.

За само 70 година, захваљујући експлоатацији гаса и нафте, бедуинска сиротиња постала је најбогатије становништво на планети, које не дозвољава натурализацију, као што не дозвољава да странац без учешћа домаћег држављанина оснује било коју компанију, па ни предузетничку фирму. За разлику од расипничке неолибералне политике српских власти од 2000.год. Катари нису продали своје изворе гаса, ни нафтна поља, већ су своју сувереност базирали на власништву над својим богатством, а не на распродаји.

Као члан парламентарне делегације седам европских земаља потписник ових редова боравила је на позив Владе Катара у тродневној посети Дохи и институцијама значајним за социјално-економски положај радника- странаца. Делегацију представника европских парламената примили су представници врха власти у Катару- од министра рада, до генералног секретара Националног комитета за људска права , представника ILO у Катару, челника Друштва црвеног полумесеца, Катар фондације, а у циљу сагледавања стварног положаја и права радника делегација европских парламентараца је посетила један од шест „Радничких градова“ у коме живи по 60.000 радника.

За разлику од Србије, која је у заштити радничких права сопствених држављана са високог нивоа заштите спала на најнижи , Катар је од 2017.год. укинуо тзв. Кафала систем који је раднику забрањивао без сагласности послодавца промену посла, па чак и одлазак из земље. Постигнут је напредак и у заштити права на минималну зараду, забрана рада на високим температурама, оснивање Фонда за помоћ повређеним и настрадалим радницима и њиховим породицама, систем брзе контроле исплате плата, и други механизми заштите који су по оценама чланова европске интерпарламентарне делегације унапредиле положај страних радника који су пре свега запослени у грађевинској индустрији Катара, као најбрже растуће светске економије.

Све ове и многе друге разлике Србије и Катара плод су и бројних околности али пре свега одлуке политичке, финансијске и државне елите. Та је одлука садржана у изјави формалног влада Катара Емира Ал Танија: „Наша црвена линија је наша суверност“.