Небојша Станковић: Србин Немцу не верује

    Али ја бих се вратио још коју годину уназад. Наиме, у фебруару 2016. године земље западног Балкана обилазио је Себастијан Курц, тадашњи министар иностраних послова Аустрије. А о томе сам већ писао у ауторском тексту „И би Сретење Господње“, објављеном 20. фебруарa 2016.

Том приликом је, како он сам рече, посетио свих „шест земаља западног Балкана“. У ствари, има их пет: Албанија, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија и Србија. Значи шеста држава за њега је и тада било Косово, јер је био и у Приштини!? По већ устаљеној НАТО-ЕУ, шеми свима је донео стратегијске планове и елаборате за економску сарадњу и помоћ у процесу придруживања. Све лепо упаковано, само да се потпише. На корицама тих докумената, по ко зна који пут од стране тзв. „међународне заједнице“, одузето нам је Косово и Метохија. И то никоме у тадашњој квислиншкој Влади није засметало. Није сметало чак ни председнику државе коме су тих дана, по обичају, била пуна уста управо Косова (и Метохије) „које ће опет бранити по сваку цену и за сваки глас на изборима“.

Занимљиво је да нико од силних војних аналитичара, а да не помињемо скупштински Одбор за одбрану, Министарство одбране и Војску Србије, није реаговао на изјаву коју је Курц дао у Сарајеву 8. фебруара пре но што је дошао у Београд, а у вези тада актуелне мигрантске кризе:*

„Курц је истакао да је Аустрији и даље потребан ефикасан, свеобухватан, и истовремено флексибилан систем управљања границама, као и тесна сарадња са суседима и земљама дуж балканске руте.

Србија је до сада у избегличкој кризи имала веома позитивну улогу. ЕУ не сме Србију или Македонију да остави саме.

Надам се да ћемо ускоро поново успети да обезбедимо спољне границе ЕУ и да ће Грчка да дозволи да јој помогнемо у томе. Због тога подржавам предлог министра одбране Аустрије Ханса Петера Доскоцила да се припадници војске упуте на спољне границе ЕУ, или у Македонију и Србију. – подвукао је Курц.“

Не замерите што ћу поново да подсетим на лекције из историје. **

„Све до караја Другог светског рата у аустријским земљама Хабзбуршке монархије или Аустрији као држави, њени грађани осећали су се као Немци. Одувек су сматрани стручњацима за Балкан, па су зато вековима предводили немачки продор на исток. Да набројим само неке од примера:

У време своје краткотрајне владавине од 1718-1739. године Аустрија је покушала да Србе покатоличи тако да је изазвала општи отпор становништва па, када је 1739. године протерана са тла Србије, нико за њом није зажалио.

У време аустро-турског рата 1787-1791. године, Аустрија је од Срба на својој територији формирала „фрајкоре“ као посебне јединице за дејство у турској позадини. Срби који су представљали ударну снагу аустријских трупа најпре су подстакнути на побуну а потом напуштени и од тада „Немцу не верују“.

У време Првог српског устанка и непосредно након његовог слома Аустрија је више бринула о свом савезнику Турској него о „браћи“ хришћанима.

Аустроугарска колонијална политика након окупације Босне и Херцеговине није донела социјално ни национално ослобођење Србима и муслиманима већ оштре стеге бечке бирократије у чему се, добрим делом, крије тајна формирања револуционарних удружења попут „Младе Босне“.

Најмрачније стране историје Првог светског рата исписала је Аустроугарска војска, под командом претежно аустријских официра. У Мачви и Подрињу је у лето и јесен 1914. године починила стравичне злочине над цивилним становништвом и ратним заробљеницима. У време окупације 1915-1918. године, само на подручју предкумановске Србије, аустроугарски судови су под разним изговорима обесили преко 10 хиљада српских цивила.

Када је у јесен 1941. године требало угушити устанак у западној Србији, по старом обичају, аустријски Немац Адолф Хитлер, оптерећен српским комплексима позвао је Аустријанце. Генерал Лер је био Аустријанац, генерал Беме је био Аустријанац, као и многи други Немци од обичних војника до специјалног фиреровог изасланика Хермана Нојбахера.

У пљачки културних добара Аустријанци су, као добри познаваоци Србије, такође били у првим редовима.

Скоро три века континуитета, издаје, окупације, злочина!

Толико о доказаним и вековним пријатељима српског народа и поштоваоцима наше културе, националног идентитета, државног континуитета и територијалног суверенитета.“

Како су то они имали намеру да нам са својим војницима помогну да се одбранимо од најезде миграната?

Само три дана пре доласка Курца и три дана пре прославе Дана државности Републике Србије те 2016. године, народни посланици усвајају Закон о потврђивању споразума којим се „широко отварају врата за још чвршћу сарадњу Србије и НАТО, односно Алијансине Организације за подршку и набавку (НСПО) и Агенције за подршку и набавку (НСПА).“ Овим актом о наводној сарадњи из области логистичке подршке, целокупно позадинско обезбеђење (исправније по нашој војној терминологији и разумљивије народу) предаје се у руке НАТО, чиме се додатно угрожава борбена готовост Војске Србије и безбедност државе. Припадници НАТО и њихова возила имаће, како се наводи, „право неопходног слободног пролаза и приступа кроз читаву Србију“, док ће се улазак у забрањене безбедносне зоне усаглашавати са нашим надлежним органима. Наглашено је и да се особљу НАТО, на њихов захтев, мора одобрити приступ свим државним и приватним објектима у којима се ради, укључујући и оне у којима се врше испитивања и пробе. Целокупно особље уживаће дипломатски имунитет и биће ослобођено плаћања пореза, царина, ПДВ, моћи ће да увози опрему и уговара набавку робе, услуга и грађевинске радове – без икаквих оптерећења. Тачније, неће имати никакве намете, осим за комуналне услуге.

Одредбама овог срамног акта, НАТО се уводи у Србију без формалног уласка Србије у НАТО. То је истовремено много више од онога на шта нисмо пристали у Рамбујеу и непосредно пре бомбардовања 1999. године. И што звучи још невероватније, горе је и од онога што је писало у акту о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту 1941. године. Ступањем на снагу овог закона, Србија је одступила и са позиција прокламоване неутралности и сврстала се у антируски савез и то у предвечерје бурних промена на светској геополитичкој сцени.

Да се вратим предлогу Закона који ће ових дана бити пред народним посланицима.

Прво питање би било зашто се толико чекало? Од посете и најаве Себастијана Курца за овако нешто протекло је тачно седам година. Мигрантску је врло брзо заменила пандемијска криза, па донекле и можемо разумети што је тек 2021. то питање поново дошло на дневни ред. У међувремену тадашњи председник Владе Србије је постао председник државе, а министар Курц је прво био канцелар Аустрије, да би у октобру 2021. године поднео оставку и потом напустио политику због афера повезаним са корупцијом. Занимљиво је да га је непосредно пре тога, у септембру месецу, Вучић одликовао Орденом Републике Србије на ленти, за заслуге у унапређењу односа са Србијом и целим регионом Западног Балкана. Ипак је тај споразум потписан од стране министара две Владе и то такође те 2021. године, 13. септембра. Занимљиво, између доделе одликовања и оставке. Међутим потписао га је Небојша Стефановић. Он више није министар, тако да је упитно и важење тог потписа. Али упитна је и надлежност ове Владе да предлаже ратификацију нечега што је потписала нека претходна. Без обзира што је сматрамо „Владом континуитета“ у отуђењу и разарању државе. На страну то што се и име потписника, бившег министра, бившег другог човека партије и бившег првог човека Савета за националну безбедност, провлачи кроз разне афере. Дискутабилно је шта ће од тога на крају да исплива, а шта ће се сакрити. Али не може вечно да се крије, мораће да одговара уколико је за било шта крив. На основу свега овога намеће се јасно питање: Који је кредибилитет тог потписа и свих тих договора почев од 2016. године?

Друго, хајде да погледамо конкретан текст Закона. Пре свега, указаћу на члан 5. у коме се дефинише шест области сарадње. Првих пет нису уопште спорне и децидно су наведене:

1. одбрамбена и безбедносна политика;

2. војноекономска сарадња;

3. војнотехничка сарадња;

4. војно образовање и обука;

5. војна медицина и ветерина.

Међутим, стоји и она последња:

6. и друге области војне сарадње о којима се надлежни органи договоре!?

Шта то значи? Да ли дајемо одрешене руке министру, Влади или, што ће најпре бити, Врховном команданту у лику председника (СНС) државе да може била шта друго да договори? Мада ми не пада на памет шта би то могло бити. Јер су по мом скромном знању сви облици мирнодопске сарадње у којима се не негира суверенитет једне државе већ обухваћени у првих пет области.

Но да се вратимо на ону идеју тадашњег министра одбране Аустрије и подршку тој идеји од стране одликованог Курца. А не смемо сметнути са ума да се са наше стране нико томе није успротивио, чак су и прихваћени акциони планови за даљу сарадњу. Економска сарадња и подршка приступању ЕУ су увек, па и тада, били само „украсни папир“. Тежиште је било на решавању проблема илегалних миграната, јер их је у Аустрији било у огромном броју. Хтели су некако да их спрече да долазе, јер њихова државна каса није више могла да подмирује издатке. Вратили би их назад, али Мађари, Словенци и Хрвати их нису хтели. Зато је пао избор на земље такозваног Западног Балкана. Намеће се питање, да неће можда неко сада да покуша да спроведе завршни део тог акционог плана? Да неће да договори пролаз аустријских трупа кроз Србију које би се упутиле на спољне границе ЕУ у Грчку и Кипар, или пак у Македонију, која је у међувремену постала чланица НАТО пакта. Или можда оно најгоре, да им дозволи да своје трупе лоцирају у Србији. Ми ионако имамо празних и напуштених касарни Војске Србије свуда, па и у граничном подручју.

Такође је споран и члан 10. који дефинише правна питања. У ставу (2) овог члана се каже:

„Статус припадника оружаних снага Стране пошиљаоца док су на територији Стране примаоца у складу са овим споразумом, укључујући и питања дисциплинске и кривичне надлежности, биће регулисан сходно Споразуму између држава чланица Северноатлантског уговора и осталих држава учесница у Партнерству за мир о статусу њихових снага (СОФА ПзМ), потписаном у Бриселу, 19. јуна 1995. године“. Зашто? Аустрија и Србија нису чланице НАТО пакта, јесу чланице Партнерства за мир. Србија на жалост јесте ратификовала СОФА споразум, као што је већ речено, али са НАТО пактом. Чему онда позивање на тај споразум у односима са државом која није члан тог савеза? Пре свега то је на нашу штету. Јер и сам СОФА споразум је на штету Стране примаоца. А јасно је ко ће у овим односима бити та страна. Опет оно можда… Можда ће аустријске војне формације пролазити преко наше територије, па им зато треба позивање на одредбе овог споразума. А посебно уколико реше да се задрже у нашим напуштеним касарнама. На жалост, све је могуће када имате недефинисану тачку (6) члана 5. Споразума и када имате поданичку, квинслишку власт.

И на крају, нисам против међународне војне сарадње. Сматрам да је она потребна Војсци Србије и њеним припадницима. Због тога се залажем да се учешће у изградњи и очувању мира у региону и свету, које се реализује учешћем у међународној војној сарадњи и учешћем у мултинационалним операцијама, треба редефинисати и организовати на начин да се може вршити само тако да Војска Србије од тога има практичних користи у смислу унапређења обучености или упознавања са новим борбеним средствима или тактичким радњама.

* Курц: „ЕУ не сме да Западни Балкан остави на цедилу“, 8. фебруар 2016, извор: Танјуг

**Ауторски текст пуковника у пензији Драгана Крсмановића, историчара