Пуковник Станковић: Војно-политички пресек

     Прво СР Југославију је напало 19 земаља НАТО пакта од којих се ни једна не граничи са нашом АП Косово и Метохијом. На Косову и Метохији није тада, а ни сада не живи нити један припадник агресорских земаља. Наводном заштитом угрожених људских права Албанаца, ставили су се на страну побуњеничке паравојне формације (терористичке ОВК), са циљем да се изврши насилна сецесија дела територије суверене и међународно признате државе, чланице УН. Бомбардовали су нас из ваздуха, уништавали су нам инфраструктуру – мостове, привредне објекте и енергетска постројења, без обзира што се није радило о легитимним војним циљевима. Користили су забрањене касетне бомбе и бојеве главе са осиромашеним уранијумом. Изазвали су прави егзодус албанског живља. Да ли су и у којој мери пре бомбардовања Албанци бежали из својих домова у Македонију и Албанију? А треба ли да се по ко зна који пут подсетимо страдања цивила – колатералне штете?

Русија је интервенисала сама, јер има спор са суседном земљом. Непосредни повод је била угроженост припадника руског народа који су осам година били изложени нападима украјинских неонациста. Због тога руска војска напада на копну и са живом силом, а не кукавички из ваздуха и са даљине. То је доказ да им није превасходни циљ уништавање и разарање, као што је то био НАТО државама у агресији на нашу земљу. Суштински разлог је много ширих димензија и везан је за продор НАТО пакта на исток и окруживање Русије. Потенцијални улазак Украјине у НАТО, а у међувремену њено војно јачање, наоружавање и обучавање од стране овог савеза била је кап која је прелила чашу. У сваком случају рат није решење, жртве су на свим странама, страдају и невини. Ту мислим и на становнике земаља које директно не учествују у ратним сукобима, али трпе последице обостраних економских санкција. Неће бити победника у овом рату, неће то бити ни САД, како неки предвиђају. Можемо само сви бити велики губитници, јер прсти су и превише близу „главних прекидача“. Европска унија, западне силе, САД и НАТО се нимало не труде да смире ситуацију, то је толико очигледно да само онај ко не жели то неће да види. Пре свега стављати се у било каквом сукобу на једну страну никада се не може сукоб зауставити. Украјински народ јесте жртва и највише трпи, али како им тзв. савезници помажу? Осим што примају и збрињавају избеглице, а то су дужни и по међународном праву. На другој страни гурају их у све жешће сукобе тако што им шаљу наоружање и обећавају новац након завршетак рата. Према Русији предузимају економске санкције, па зар стварно мислите да Руси нису били спремни за тако нешто?

Ништа у свету после овога, ма како год се завршило неће бити више исто. Да ли смо на прагу трећег светског рата? Неке моје колеге би рекле да смо већ дебело у току тога. Мој цимер из школских дана, професор доктор Митар Ковач, генерал у пензији, управо пише студију о хибридном рату који САД и НАТО већ дуже време воде против Русије. Ја ипак рат дефинишем по оној старој – да је то оружаним сукоб две или више страна… Ако се вратимо вековима у натраг, доћи ћемо до правог циља и правог агресора у овом тренутном сукобу и евентуалном оном у најгорој варијанти. Основни циљ ратовања није запоседање територије већ отимање богатстава. Одговорите на следеће питање и биће вам савршено јасно ко је агресор а ко се брани: – Шта се данас сматра највећим богатством и ко га има у највећим количинама?

Очигледно је да мора доћи до новог светског поретка. Силе су много ојачале и само је било питање када ће до њиховог судара доћи. Сада је остало да видимо колико ће он бити жесток. ОЕБС, Европски парламент и Европска унија су врло брзо постали сићушни играчи на светској сцени и више се ништа не питају. На истом путу, да се ништа не пита, је и Организација уједињених нација. Она је већ одавно сама себе прерасла. Финансирање, начин одлучивања, тежина, односно обавезност одлука, па и само функционисање делова ове организације је сада и дефинитивно доведено у питање. НАТО је након распада Варшавског уговора и СССР-а дуго био једина светска сила. Али више очигледно није. У земљама БРИКС-а живи око три милијарде људи, оне чине огроман економски простор и неминовно су политичка сила. Од септембра 2003. године званично постоји Организација Уговора о колективној безбедности као војно-безбедносна алијанса. Овај савез чине шест државе настале након распада СССР-а (Русија, Белорусија, Казахстан, Јерменија, Киргистан и Таџикистан), има и два посматрача (Авганистан и Србија), а са три државе су преговори у току (Египат, Индија и Иран). Ако томе додамо и Шангајску организацију за сарадњу, чију основу чине Москва и Пекинг, јасно је да се и по питању војне надмоћи много тога променило. Према томе, очување мира у свету мораће да се регулише у некој другој форми и на сасвим другим начелима. У потврду ове констатације довољан је само податак да земље које нису увеле санкције Русији заузимају више до две трећине светске територије на којој живи више две трећине светске популације.

Погледајмо само монетарну и економску политику, па и односе у спорту, култури и науци, каје намећу и диктирају земље западне хемисфере, од Европе до Америке. Тотално и јавно изражен протекционизам, спречавање и побијање свега што долази са истока или ван њихових замишљених граница, те форсирање оних који се на било који начин супротстављају Русији и Кини. На видику је нека нова „гвоздена завеса“ коју сада навлачи она друга страна.

Неминовно морамо поставити питање – Како Србија да се понаша у свему овоме? Декларативно смо војно неутрални. Али Вучић рече да то не значи да смо и политички неутрални, јер идемо ка учлањењу у Европску унију. То би у преводу значило да ће после овог срамног гласања у УН да се Русија суспендује из чланства Савета за људска прва, следити и увођење санкција. То нормално не може ова техничка влада. Већ ће моћи нова влада која ће бити формирана након окончања изборног процеса. Ту и такву владу СНС не може сам да формира. Ко ће бити тај партнер који ће омогућити комотну већину уз подршку западних амбасадора? Никако није случајно што је баш сада дошао Кристофер Р. Хил за амбасадора САД-а.

Они који се дуже баве политиком добро знају да се никада формирање већине у парламенту не може одвојити од формирања власти у Београду. Немојмо бити наивни, неће то ни сада бити другачије. Управо зато се, много пре завршетка изборног процеса и званичних коначних резултата, састају Вучић и Ђилас. Ко је то „наредио“ – организовао и вероватни ће бити модератор, не треба много нагађати. Они морају да изврше заповест својих спонзора и налогодаваца. Начине да то оправдају народу, својим члановима и гласачима неће бирати. У њиховим рукама ће бити буквално сви медији, све полуге власти, регулативна тела и изборне комисије. Прекројиће изборну вољу онако како буде њима требало. Очекујем да се у саставу парламента неће нешто битно променити након поновљених гласања. Проблем је у Београду. Ако се договоре то ће бити без СПС-а, а прети и да се распадне Ђиласова коалиција. Треба им чврста већина за београдску скупштину. Ако за то не буду видели решење у понављању избора на појединим гласачким местима, следи уцена од стране Ђиласа да се избори за Београд комплетно понове. Зато им сметају све странке које ће им се супротставити у Народној скупштини. Желе да их или елиминишу потпуно или смање њихово присуство у градској скупштини.

Али шта ће бити са Србијом? Вучић председник, Мариника премијерка, Шапић градоначелник, министри из СНС-а, ССП-а ПСГ-а и вероватно ДС-а и НС-а у колико уцене уроде плодом, уз подршку мањинских странака пре свега СВМ и можда Муфтијин аманет… Треба ли даље да се предвиђа којим путем иде Србија?

Одавно смо закаснили да део наше територије, Аутономну покрајину Косово и Метохију, прогласимо окупираном територијом од стране чланица НАТО алијансе. Сада се већ поставља питања да ли је држава Србија целокупна окупирана? Да ли су све наше владе, од 1999. на овамо, у ствари биле квинслишке и да ли ће ова која се назире бити шлаг на торти?

Шта се сада може и шта ваља чинити? Прво касно је за нека велика дела, а треба избећи примену силе у било којој варијанти. Када је `41. потписан Тројни пакт, народ се дигао на демонстрације, извршен је пуч. После смо бомбардовани, заратили са највећом силом тог доба и знамо како смо прошли.

Прво што треба урадити је да све патриотске странке и национално опредељени интелектуалци морају заједно и јавно подржати братски руски народ. Не само на митинзима и протесним окупљањима, већ свакодневно – јавним наступима, саопштењима и писањем за штампане и електронске медије. Треба јасно дати до знања да већина грађана Републике Србије није дала овлашћење никаквој новоформираној скупштинској већини да уведе санкције Русији, нити да предузима било какве кораке у правцу стављања на страну НАТО пакта и САД-а.

Биће тешко, али никада нам и није било лако. Да се водила одговорна национална политика, да се нисмо задуживали, да се на власт није долазило уз помоћ страних ментора из западних амбасада, не би било ни уцена и захтева да се цех плати. Онај ко је цех направио нека га и плати, немој да га пребацују на плећа свих грађана. Актуелној владајућој гарнитури на челу са СНС-ом и Вучићем циљ је био, а и данас је, да по сваку цену остану на власти. Свесни су да је ако кажу НЕ, западни ментор већ спремио резервног играча. Џаба им победа на изборима.

Да ли нас у супротном чекају санкције и реваншизам? Сасвим сигурно ће нам бити стопирано приступање ЕУ. Што за нас и није тако лоше. Колико дуги ће то трајати видећемо. Јер њима је потребније да нас имају ту негде поред себе, како би могли да нас уцењују и држе на дугачком штапу. Са друге стране, крај војне интервенције Русије у Украјини се назире. И једна и друга страна траже начина да се борбена дејства окончају и да се што безболније извуку из сукоба.

Треба бити мудар, стрпљив и сталожен.

КАКО РАДИЛИ ТАКО НАМ БОГ ПОМОГАО!