Зоран Павловић: Два схватања политике

       Постоје разне врсте личне користи од бављења политиком – ситна привилегија, ситан новац, ситна услуга; затим нешто већа – запослење; или још већа – прилика за велику зараду. Ту је и стицање моћи, али је то амбиција малобројних. Ко год се бави политиком, бива суочен са погледима људи који очекују од њега нешто од побројаног. Крајње површно информисани о природи и подели власти, о законитом и незаконитом, о моралном и неморалном, људи прибегавају стицању познанстава са неким ко одлучује или се кандидовао да одлучује. Они су уверени да су сви политичари нечасни и да чине свашта да би се лично обогатили. Следствено том закључку, мали човек размишља на следећи начин: ако је тако, онда такви политичари могу и њима нешто да учине, нешто мало, неку ситницу због чега нико неће бити оштећен осим, можда, државне касе. А држава ионако има пара па та мала помоћ, мисле они, иако незаконита, никоме неће донети зло. А ако је посао у питању то тек није проблем, мисли тај мали човек, јер од кад је света и века и Срба, преко везе се запошљавало; та неће, побогу, држава пропасти због тога? А када се тај политичар већ толико накрао, што не би и мени, малом човеку, мало помогао? И тако се мали човек правда, прво пред собом, а онда и пред целим светом. Оваква логика је данас доминантна у Србији. Разлика је само у износу. Нешто слично, само са много крупнијим капиталом и утицајем у оптицају, дешава се између политичких странака и привредних субјеката који својом новчаном подршком политичарима обезбеђују себи сутра повољнији положај на тржишту, тендере „испод жита“ и друга непочинства која оштећују државну касу.

На другој страни, огромна већина оних који се баве политиком исто размишља и свесно подилази малом човеку и подупире га у његовим настојањима да се преко политичара нешто окористи. Јер, политичарима је потребна подршка тог малог човека. Ничега нема без људи, а људима треба нешто да се узврати. Тако настаје трговина. Логика политичара је следећа: ви ћете мене подржати, а ја ћу се вама некако одужити. Њему ће се тако пружити прилика да пуно заради (часно и нечасно), па му неће бити тешко да и њима, малим људима, подари неку мрвицу. Иста логика је и када је у питању однос политика – привреда.

Посебна тема која се надовезује на наведено су односи унутар странака. По истом принципу људи на врху странке тргују са члановима. Обезбеђује им се нека позиција и зарада, зарад подршке унутар организације. Што већа странка, то више новца и привилегија. Овога су делимично поштеђене мале странке које још нису дошле до позиција, али и у њима се замеће клица будуће трговине новцем и утицајем.

Где је нестало оно главно? Где је нестала политика, где су ставови, где су принципи? Какву корист од политичке трговине има заједница?

Круг се затвара на личној користи. И то је народу постало нормално. То је тако, кажу сви. Тако се то ради, шта ми ту можемо? И свако ко се и мало побуни против овог мишљења, бива окарактерисан као чудак. Они што су на власти нескривено тако раде, док у опозицији увек постоји доза лицемерне критике јер и они, углавном, такође намеравају тако да се понашају. Ово све доводи до огорчења честитих грађана који се гнушају злоупотреба, што их води у даљу политичку апстиненцију. Због сумње да су сви такви, они не верују никоме, па ни онима који се залажу за нешто потпуно другачије. Злоупотребљена политика је отерала добре људе.

Народна свест је задојена корупцијом, морална главница народа се убрзано круни.