Српски Покрет Двери - Лого

Зоран Павловић: Два схватања политике

У сусрет 25. рођендану Двери

 

      Од када је обновљено вишестраначје до данас, изборне кампање нам увек показују исто, са другим актерима. Тако је и протекла изборна кампања још једном показала природу политике на овим просторима:

  1. стравичан медијски прогон опозиционих неистомишљеника и затвореност великих медија за опозицију (осим по законској нужности);
  2. медијска манипулација која се највише види у прећуткивању правих ставова прозападне власти и прозападне опозиције, односно у њиховом скривању иза националне реторике не би ли преварили патриотски народ;
  3. продаја гласа за новац, пакет, ситну привилегију…;
  4. агитовање за странку за омогућавање већих махинација и комбинација…;
  5. најава нове партократије после избора – функција и посао само преко странке.

 

Противљење наведеном под прве две тачке још и постоји, у зависности од политичког опредељења, али се чини да су остале тачке забетониране, каква год да се власт појави. Србија не може да се ослободи оваквог схватања политике. Оно је дубоко укорењено. Све власти од 1990. године до данас су деловале на тај начин и тиме стварале утисак код обичног човека да је политика средство да се направи нека лична корист. Након 30 година такве праксе, чини се да другачији поглед и не постоји.

 

Политика као средство за личну корист

 

       Постоје разне врсте личне користи од бављења политиком – ситна привилегија, ситан новац, ситна услуга; затим нешто већа – запослење; или још већа – прилика за велику зараду. Ту је и стицање моћи, али је то амбиција малобројних. Ко год се бави политиком, бива суочен са погледима људи који очекују од њега нешто од побројаног. Крајње површно информисани о природи и подели власти, о законитом и незаконитом, о моралном и неморалном, људи прибегавају стицању познанстава са неким ко одлучује или се кандидовао да одлучује. Они су уверени да су сви политичари нечасни и да чине свашта да би се лично обогатили. Следствено том закључку, мали човек размишља на следећи начин: ако је тако, онда такви политичари могу и њима нешто да учине, нешто мало, неку ситницу због чега нико неће бити оштећен осим, можда, државне касе. А држава ионако има пара па та мала помоћ, мисле они, иако незаконита, никоме неће донети зло. А ако је посао у питању то тек није проблем, мисли тај мали човек, јер од кад је света и века и Срба, преко везе се запошљавало; та неће, побогу, држава пропасти због тога? А када се тај политичар већ толико накрао, што не би и мени, малом човеку, мало помогао? И тако се мали човек правда, прво пред собом, а онда и пред целим светом. Оваква логика је данас доминантна у Србији. Разлика је само у износу. Нешто слично, само са много крупнијим капиталом и утицајем у оптицају, дешава се између политичких странака и привредних субјеката који својом новчаном подршком политичарима обезбеђују себи сутра повољнији положај на тржишту, тендере „испод жита“ и друга непочинства која оштећују државну касу.

На другој страни, огромна већина оних који се баве политиком исто размишља и свесно подилази малом човеку и подупире га у његовим настојањима да се преко политичара нешто окористи. Јер, политичарима је потребна подршка тог малог човека. Ничега нема без људи, а људима треба нешто да се узврати. Тако настаје трговина. Логика политичара је следећа: ви ћете мене подржати, а ја ћу се вама некако одужити. Њему ће се тако пружити прилика да пуно заради (часно и нечасно), па му неће бити тешко да и њима, малим људима, подари неку мрвицу. Иста логика је и када је у питању однос политика – привреда.

Посебна тема која се надовезује на наведено су односи унутар странака. По истом принципу људи на врху странке тргују са члановима. Обезбеђује им се нека позиција и зарада, зарад подршке унутар организације. Што већа странка, то више новца и привилегија. Овога су делимично поштеђене мале странке које још нису дошле до позиција, али и у њима се замеће клица будуће трговине новцем и утицајем.

Где је нестало оно главно? Где је нестала политика, где су ставови, где су принципи? Какву корист од политичке трговине има заједница?

Круг се затвара на личној користи. И то је народу постало нормално. То је тако, кажу сви. Тако се то ради, шта ми ту можемо? И свако ко се и мало побуни против овог мишљења, бива окарактерисан као чудак. Они што су на власти нескривено тако раде, док у опозицији увек постоји доза лицемерне критике јер и они, углавном, такође намеравају тако да се понашају. Ово све доводи до огорчења честитих грађана који се гнушају злоупотреба, што их води у даљу политичку апстиненцију. Због сумње да су сви такви, они не верују никоме, па ни онима који се залажу за нешто потпуно другачије. Злоупотребљена политика је отерала добре људе.

Народна свест је задојена корупцијом, морална главница народа се убрзано круни.

 

Политика као служба заједници

 

     Пре 25 година појавио се један студентски часопис који је почео да заговара нешто друго. Између многих тема које су покренули сарадници часописа Двери Српске, била је и борба за ново схватање политике. Они су политику схватили као службу заједници у којој живе. Од кад је света и века, свака заједница мора да има вођство које ће усмеравати њен пут, развијати је, решавати проблеме. Оне заједнице које су имале добре предводнике, расле су и напредовале, и обрнуто. Историја људског рода је пуна и једних и других примера. 

 

Зоран Павловић и Бошко Обрадовић на Светој Гори, септембар 1998. године

Двери Српске су поставиле пред себе задатак да се боре за добро своје заједнице. Први услов да би заједница могла да напредује је да на њеном челу буди људи од моралног интегритета. Само они који своје приватне интересе забораве приликом бављења државним послом, који себе ставе у службу друштву у коме живе, који су спремни да се одрекну личних задовољстава због рада на народној њиви, могу да постигну успех као предводници заједнице. У преводу на језик савременог доба, само они који не тргују народним емоцијама, који не продају националне интересе, који не купују гласове, који не условљавају следбенике радним местом, који не тргују утицајем, који знају да је заједница изнад свих заслужују поверење.

У тесној вези са понашањем политичких странака и њихових лидера је и схватање политике обичног човека. Није довољно да само политичка елита схвата своју позицију и смисао свог рада. У оном обичном народу је потребно да се зацари исто размишљање, а оно каже: политички утицај неког познаника на битној функцији није начин да обичан човек добије посао или неку привилегију „испод жита“; помоћ политичкој странци није средство за лично напредовање, осим ако се неко не определи за бављење политиком као професијом. Основни задатак политичке странке је да направи такву друштвену климу да сви могу да развијају своје потенцијале у складу са могућностима и способностима. Задатак политичке странке је и да осмисли правце деловања у унутрашњој и спољној политици, а смисао приступања странкама је да се помогне у остваривању зацртане политичке идеје. Дакле, када неко приступа странци или јој некако помаже, треба то да чини јер му се допада њена политика и понашање лидера и чланства. И за ту подршку активиста не сме да очекује материјалну корист, већ њу треба да оствари на свом радном месту. Ако заједница напредује, онда ће и сваки њен члан напредовати.

Овако би требало, али није тако. Стање је потпуно супротно. А сви који заговарају политику као службу заједници бивају несхваћени, често и исмевани. 

 

Двери као идеалистички покрет – да ли смо нешто успели да променимо?

 

      Двери су пред себе поставиле велики задатак: да промовишу скуп политичких идеја које су биле на маргини политичког живота, којима се нико није бавио или нису биле схваћене још од краја Другог светског рата. Само једна од њих је ново схватање политике као службе заједници. Да ли су за 25 година постојања и рада Двери успеле нешто да промене, да неке ставове наметну? Сигурно да јесу, у многим областима. Доследно заступање патриотских вредности, на првом месту борба за очување државе, стављање интереса домаће привреде на прво место, истицање породичне политике као решења за ревитализацију заједнице и многе друге идеје нашле су своје место на политичкој сцени и постале конкурентне. А да ли је и мисао о политици као служби заједници постала препознатљива? Одговор је: минимално. Може и да се постави питање да ли и сами чланови Двери ту мисао схватају као своју и проносе је? Одговор је: делимично, али у већем проценту него у остатку народа. И то је разлог за оптимизам и даље постојање Двери. 

Семе хришћанске политике је посејано далеке 1999. године, оно семе које је деценијама било затрпано наслагама антихришћанског идеолошког смећа. Тада је само троје студената Филолошког факултета и неколико њихових пријатеља почело да сади, али је то семе убрзо почело да се умножава. Данас су Двери организован Покрет, са бројним чланством и симпатизерима, са угледом и значајем у политичком животу. Глас Двери се чује и поштује, чак и од неистомишљеника.

Народна њива треба даље да се обделава, мисао о хришћанској политици треба даље да се развија, идеја о служењу заједници треба да буде врховни идеал јер је она услов да било која политичка идеја пронађе свој пут.

Идеали се остварују. Треба веровати и радити. Желим пуно успеха онима који буду даље радили на политичкој народној њиви у оквиру Српског покрета Двери.

Први Сабор православно националне омладине на Београдском Универзитету после 1944. године — Филолошки факултет у Београду, 6. децембар 2001. године; с лева на десно: Данило Тврдишић, Бранимир Нешић, Зоран Павловић, Милан Батес и Бошко Обрадовић.

Зоран Павловић 

Члан Председништва Двери
Јануар 2024. 

Подели објаву
Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on vk
ВКонтакте
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Share on print
Print
Остале објаве

Будите у току!

Пратите нас на друштвеним мрежама: