Зоран Павловић: „Круг двојке“ и национална омладина

Постоје три главна разлога која су утицала на буђење најмлађих: породично усмено наслеђе, школски садржаји и Виша сила. Оно што се преноси са колена на колено не може никако да се поништи. Свака породица у Србији памти неког претка који је негде, на крвавом бојишту, оставио кости. Посебно је значајно сећање на Први светски рат, али и на многе друге. Честа су обележја у виду споменика и спомен плоча, која, уз породичне фотографије и предмете, осигуравају памћење. У школи су још увек обавезно штиво у читанкама песме о националним и патриотским темама, што нико не може да одстрани јер би изазвао лавину негодовања. Више од 90% наставника историје, српског језика и географије су национално свесни и патриотски оријентисани, са вољом да пробуде код младих она узвишена осећања која су духовно хранила бројне генерације. И док се у последњих 20 година помпезно најављивала денацификација српског народа, са посебним акцентом на либерализовање омладине и њено одвајање од српских осећаја, у тишини школских зидова та омладина се напајала јунаштвом националних хероја од Милоша Обилића до Живојина Мишића, упознавала унутрашња скривена осећања љубави према својој заједници преко родољубивих песама о Марку Краљевићу, преко стихова Змаја, Ђуре, Алексе, Десанке, Попе, Симовића…, а заљубљивала се у лепоте отаџбине преко географске карте и посета манастирима. Иако ће се можда ово некоме чинити небитним податком и свакодневицом, то је суштинска чињеница за објашњење питања патриотске свести. Ако се уз утицај школског градива придода све већи, и то природним путем увећан, утицај Цркве, која је увек била уз свој народ и успела да опстане под страховладом комуниста и либерала, која на најбољи начин тумачи прошлост и која је још увек, без обзира на страшну атеистичку пропаганду која не јењава ни у доба „демократије“, једна од најозбиљнијих институција у коју народ има велико поверење, онда се добија идентитетски стуб коме ветрови глобализације и либерализма не могу ништа.

Омладина би рекла „грађанисти на апаратима“! „Круг двојке“ није успео да наметне скоро ништа од своје европске либералне агенде, иако је имао огромну финансијску и медијску подршку. Школе су биле преплављене њиховим семинарима, грађанском НВО идеологијом, а испирање мозга се вршило студиозно. Без успеха. Само на први поглед, само у раним тинејџерским годинама трагања за смислом, у бици између традиције и либералног ријалити живљења, чини се да је традиција поражена. Али чим се дође до зрелијих младих година, пробуди се код већине Десанкина осећајност и врела крв Краљевића Марка, схвате се Достојевски и Андрић, мало се умеша и Црњански са Ћопићем уз још живог Бећковића, све под Теслиним светлом, омофором Светог Саве и уз поуке свуда присутног Светог Николаја (Велимировића) – и ето победе Смисла! Можда нису сви довољно способни да објасне своје родољубље, али га већина носи у себи и увек када треба и где треба показаће га. Нажалост, либерална медијска тиранија ће оставити последице на део становништва, али смо сигурни да ће мањи део подлећи притиску.

Можда ће се некоме причинити, након површне анализе, да није овако како смо описали, да је омладина у проблему као и цео народ, можда ће песимизам надвладати, можда неко ко је истински упознат са српском историјом мисли да је данашња генерација потпуно другачија од узоритих великана. Можда неко мисли да је медијска либерална слика толико моћна и да има велики утицај, те да су људи заокупљени само својим ситним бригама и да их ништа не занима осим преживљавања. Свима њима указујемо на речи Св. Николаја Српског записаних уочи Првог балканског рата: „Ситни су циљеви били у јучошњем животу нашем, у јучошњем миру, стога су се сви људи чинили ситни. Данас, када је истакнут један велики циљ целој нацији, погледајте данас колико су порасли они исти ситни људи које сте јуче са висине гледали и презирали! Не можете да их познате; не можете да познате Београд, не можете да познате Србију.“

Као и тада, пре више од сто година, тако и данас сигурно можемо да констатујемо да још увек „српство дише“ од Суботице до Призрена, од Врања до Херцег Новог, на свим континентима где се наше становништво иселило притиснуто разним невољама. О томе сведочи чињеница да нема прославе без изражајних родољубивих песама, да нема спортског успеха без националних симбола. И ту нема мржње према било коме, већ само испуњеност душе позитивним осећањима. И то је сведочанство да либерална пропаганда није, нити ће дати резултате које очекује. Громогласан хук српске омладине подсећа на славу предака са Косова и Мишара, Чегра и Кајмакчалана, Грахова и Мојковца. У будућим временима очекујемо да управо та омладина крене у остварење великих националних идеала. Уверени смо да је то дело вишег Смисла, делимично непојмљивом људском разуму. Са поносом ћемо опет моћи да запевамо: „Благородством српство дише! Бјежи, грдна клетво, с рода – завјет Срби испунише!“