Зоран Павловић: О моралу у политици и вршењу власти

    Пре разговора о моралу у политици или о моралу и политици, потребно је да профилишемо какав су то Двери Покрет. Српски покрет Двери је конзервативни покрет, а то значи да је у основи његовог програма поштовање поретка и поштовање вредности. И не само у програму, већ је то био део свакодневног размишљања свих чланова Двери и пре него што су дошли у овај Покрет. Управо зато што тако размишљају, они су и приступили Покрету. Двери траже такве, такви проналазе Двери.

Какав поредак и какве вредности? Поредак или ред у друштву значи поштовање државе и њених институција и он је неопходан ради нормалног живота друштва. Конзервативци су дубоко свесни значаја поретка. А вредности су скуп принципа који се гради око појмова: заједнице (породица, Црква, нација), хијерархије, дужности, морала, слободе. На тим вредностима су формирани и закони живота српског народа. Можемо слободно да кажемо да је српски народ увек био и данас је дубоко конзервативно оријентисан.

Између осталог, наш Покрет је ставио и морал као темељ свог деловања, и личног и политичког. Ту долазимо до тачке размимоилажења са другим актерима на политичкој сцени и са једним делом друштва које не дели наше ставове.

Основно питање које данас постављам вама и себи јесте: да ли политика може да се води у складу са друштвено прихваћеним моралом? И ту бих прво желео да вам пренесем да је наш највећи учитељ, свети владика Николај, својевремено написао да је политика „у најбољем своме смислу народни посао, и то један од највећих народних послова“. Онај који обавља овај посао, мора да се понаша морално јер тако налажу хришћанска начела. Он још износи да не постоји посебан политички морал, одвојен од личног морала: „Недељивост морала објављена је и закрпљена хришћанском вером јаче него икад ичим. Један од главних узрока садашње забуне и беде на овом малом европском континенту јесте двојство морала. Један се морал захтева за приватан а други за јаван живот.“

Дакле, прво и основно је да морал у политици мора да исходи из приватног морала. Онакви какви смо у приватном животу, морамо да будемо и у јавном. Једно без другога не може и то је велика истина коју проноси Хришћанска црква. Али у савременом српском друштву, рекао би неко, таква начела нису остварљива. У народу је општеприхваћено мишљење да је бављење политиком нечастан посао, у тој мери да чак и најбољи пријатељи политичара сумњају у њихово поштење иако их познају као добре и честите у приватном животу. Оваква размишљања нису случајна, она имају велико утемељење у нечасним поступцима многих политичара у последње три деценије.

Ако је овакво већинско народно размишљање, поставља се питање да ли је могуће да оно буде демантовано, односно да ли је могуће да постоје политичари који своје деловање заснивају на часним основама, који не желе оно што им не припада, који своју политичку функцију схватају као дар да учине нешто добро својој друштвеној заједници? Дубоко верујемо да је могуће и то је једна од основних идеја водиља покретача часописа и касније политичког Покрета Двери. Другим речима, дубоко верујемо да министар из редова нашег Покрета не мора да намешта тендере, да не мора да запошљава своје пријатеље ван конкурса, да не мора да буде корумпиран… Не мора, јер све то зависи од њега. Нико не може да га натера да то ради, ако свет сагледава кроз хришћанске наочаре, ако је утемељен у друштвеном моралу свог народа, ако поштује законе живота по којима су живели његови преци.

Овом начелном идејном ставу Двери, који прихватају његови чланови и теже практичној примени једног дана, када буду имали прилику да врше власт, као проблем се намеће друго питање: шта да се ради са потенцијалним будућим партнерима у некој власти који немају слуха за морал у политици, који политику сматрају као најнебрижљивији домаћини, који су у тај посао ушли само због легалног и нелегалног богаћења, а не због жеље да учине нешто за заједницу у којој живе?

Ово питање је кључно за будуће позиционирање Српског покрета Двери у политичком животу. Знајући да се људи тешко мењају и да живимо у друштву поремећених вредности и све мањег присуства морала, није реално да се очекује промена досадашњих политичких актера, који годинама делују на одређени, често неприхватљив, начин. Лично сам имао моралну дилему овог типа 2014. године, када се у једној београдској општини у којој је наш Покрет имао одборнике, појавила могућност да актуелна власт буде смењена тако што би неколико њених одборника пребегли на страну опозиције и са њом формирали нову већину, у којој би морали да буду и наши одборници. У мојој глави се појавила конфузија: како да уђемо у власт са неком странком која је до сада поступала прилично неморално и на локалном и на државном нивоу? Проблем је још већи ако се зна да он може да се појави једног дана и на државном нивоу. Тада су ми дилему разрешили двојица пријатеља из Покрета, речима: „њих не можеш да промениш, они су такви какви су, потребно је да гледамо себе“. Да, ми треба да мислимо о нама, да знамо шта хоћемо и како треба да се понашамо.

Сада се намеће кључно питање: како да помиримо у својој глави спознају да морамо да будемо у коалицији са неким ко се раније није показао моралним и који не жели да се мења? Одговор на ово питање је вишеслојан. Прво, не постоји други начин да се суделује у вршењу власти јер сами не можемо да имамо 51%. Друго, без вршења власти немогуће је спровести политички програм у дело, односно ако смо заувек опозиција не можемо да помогнемо нашем друштву, из ког циља смо се и окупили, па је логичан закључак да таквим непомирљивим и тврдим ставом само губимо време.

Сада долазимо до решења задатог проблема. Свака власт се прави на основу коалиционог споразума, у коме стоје основна програмска начела која су заједничка за све партнере. Све док се поштују та начела, власт ће опстајати. У спровођењу политике сви чиниоци власти одговарају за себе. Оно што раде видљиво је и обичном грађанину и државним органима. Ако дође до кршења коалиционог споразума или криминалне афере коалиционог партнера, увек може да се изађе из власти и пређе у опозицију. Поступак је једноставан.

У некој будућој коалиционој влади, државној или локалној, представници Двери прво треба да гледају себе. Ако су добри, ако поштују закон, ако им је пред очима прво друштвени интерес, ако политику схватају као одговорну службу народу и држави, онда нема бојазни да ће урадити нешто лоше и не сме да буде страха од неуспеха. Ако су добри, успеће нешто да промене у ресорима које су задужили. Ако су добри, онда ће својим примером утицати на партнере да буду и они бољи. Ако су већ у власти, имаће могућност да спрече негативно деловање партнера, ако би се оно, којим случајем, појавило. А када прође мандат, сваки представник Двери мора да положи рачун за оно шта је радио, колико се залагао за остварење свог програма и колико је учинио потеза у народном интересу. И тај рачун треба да буде пријава за наредне изборе. Тада ће се видети да ли постоји сагласје са партнерима у добру или не. Свако ће сведочити за себе и на наредним изборима кандидовати нови програм и стари рад.

Само вршењем власти може да се дође до промена. Све друго су јалове приче. Ризик мора да се прихвати да би се нешто променило.

Уверени смо да Двери доносе нови поглед на политику и улогу политичара.

Уверени смо да је политички морал истоветан личном моралу.

Уверени смо да политичар не мора да буде лопов.

Уверени смо да политика не мора да буде каљуга у којој се прасци ваљају.

Уверени смо да Двери могу да промене нешто у овој нашој друштвеној заједници.

Уверени смо да свака промена, макар и она најмања, даје веру у боље дане и да може да буде заметак много већих промена.

Београд, 11. 03. 2023. године