Зоран Павловић: Радоше, свака част!

Филм је замишљен као вишеслојна прича о спасавању америчких пилота, грађанском рату у Србији, односима унутар четничког покрета, српској породици у ратном вихору и младалачкој љубави у сложеним околностима. У средишту приче је породица раздељена по идеолошкој основи где је један син у четницима, а други у партизанима, док трећи најмлађи једва чека да оде у борбу насупрот жељи оца, старог солунског ратника, да бар један потомак остане поштеђен ратних страдања. Овом сликом српске породице редитељ је описао многобројне такве случајеве, као најнесрећнији део грађанског рата у српским земљама. Посебно је потресна сцена када брат четник ослобађа брата партизана из четничког затвора, што је порука о братској љубави која превазилази идеолошке поделе. Није то увек био случај у стварном ратном животу. Оно што је највећа вредност у приказивању грађанског рата је сасвим нови поглед на борбу четника и партизана. Први пут се четници приказују као браниоци Србије од најезде партизанских јединица. Четници храбро гину у покушају да спрече комунисте, као непријатеље српског духа и традиције, да овладају Отаџбином. На маргини приче се помињу и партизански злочини, још увек недочарани на филмској траци, али се и томе надамо.

Средишња тема је спасавање америчких пилота 1944. године, чије су авионе изнад Србије обарали Немци. Српски сељаци, скупа са равногорским јединицама, ризикују сопствене животе да би спасили савезнике, а затим их чувају делећи са њима последњу храну, спремају привремени аеродром у Прањанима и организују акцију евакуације на савезничку територију. Ово је био незапамћен подвиг у Другом светском рату, због кога је Драгољуб Михаиловић постхумно одликован од стране председника САД Трумана. Српски народ је приказан онакав какав јесте, спреман да помогне савезнику у невољи и да страда за идеју слободе. Генерал Михаиловић и његови борци су приказани као патриоте који помажу савезнику без обзира на политику савезника према њима. И у овој причи Радош Бајић је био доследан поштовању Истине и није се зауставио само на сцени спасавања већ је разоткрио и неке чињенице које су одавно познате историчарима и налазе се у школским уџбеницима већ 20-так година, али сигурно нису познате широј публици. То је прича о савезничкој издаји Драже Михаиловића и Југословенске војске у Отаџбини, о стопирању подршке њима и пружању помоћи партизанским јединицама, али и о незаинтересованости савезничких официра за судбину српског народа у бившој Југославији, односно о њиховој бризи искључиво за сопствене интересе, у складу са договором који су направили са СССР-ом. Издаја од стране Савезника, са којом се суочио генерал Михаиловић, одредила је судбину његовог Покрета и српског народа у Другом светском рату.

Овим филмом су потпуно отворене филмске очи за истину о Другом светском рату у Србији и грађанском рату у српском народу. Творци филма су урадили свој део посла, али јавност још није спремна за Истину. Новински чланци и ТВ изјаве о филму су пуни позитивних најава, али у многима се или уопште не каже ко је спасавао пилоте или се то каже врло обазриво. Још увек у утицајним деловима друштва постоји јак отпор према критици комунизма и објективном сагледавању трагичне ратне прошлости. Чини се да су потомци комуниста још увек моћни и да још постоји страх од њихове речи. Они су сада пресвучени у демократска одела, окренути су западним вредностима, а с обзиром да је тема филма спасавање америчких пилота, било би логично да то подрже. Али то се ипак није десило, јер је у основи филма реалан приказ четника као позитивних ликова.

Постоји још једно интригантно питање везано за овај филм. Наиме, амбасадор САД г. Хил је био на премијери филма, чиме је послао својеврсну поруку. Знатижељни смо да га питамо како коментарише однос тадашњих власти САД према српском народу, у контексту историјске истине изнете у филму (подршка партизанима и завођењу комунистичке диктатуре) и однос данашњих власти САД према истом том српском народу, у контексту подршке САД стварању независне државе Косово на српској територији, супротно међународном праву? Одговор вероватно никада не бисмо добили, али га и без г. Хила знамо. Очигледно је да је политика САД према српском народу и тада и данас иста, односно своди се на задовољење сопствених интереса, без икаквог обазирања на истину. Данас је последица те политике велико антиамеричко расположење у српском народу.

Радошу Бајићу упућујемо искрене честитке и надамо се да ће се и други филмски ствараоци осмелити да на објективан начин, без обзира на политичке притиске, износе истину о страдалној судбини српског народа у Другом светском рату.