Двери Горњи Милановац: Хуманост свих нас на испиту

    На позив мештана били смо у посети селу Врнчани. Између осталог имали смо прилику да посетимо и упознамо се са муком Славољуба Сретеновића. Ради се о инвалидском пензионеру који живи потпуно сам. Пре свега желимо да истакнемо да му најближи рођаци и комшије помажу колико год је у њиховој моћи, али то очигледно није довољно.

Славољуб се млад разболео, морао је да напусти посао у Чачку и врати се код родитеља у Врнчане. Није се женио, гледао је родитеље док су били живи. Није му било лако, али његове патње почињу када му је и отац умро пре две године. Поред болести сада му можда и већи проблем представља немаштина.

Педесет година болује од дијабетеса, сам себи четири пута дневно даје инсулин. Има полинеуропатију као пратећу болест уз дијабетес, депресију и анксиознист већ 25 година. Такође, дијагностикована му је ангина пекторис. Због ишијаса, спондилозе и дископатије једва је покретан, има ослабљену нервну регулацију и крвну циркулацију и не осећа ноге до колена. Не види на једно око и не зна колико му је тачна диоптрија јер код очног лекара не може да оде.

За лекове месечно даје од две до седам хиљада динара, а колико ће сада бити после свих ових поскупљења?

Пензија му је 17.600 динара. Не прима никакву социјалну помоћ нити има било какве олакшице за рачуне. Има додуше бесплатну аутобуску карту, али не може сам до аутобуске станице, нити да без туђе помоћи уђе у аутобус.

Има рату кредита од 5.000 динара, струју плаћа око 2.500 динара, а и она ће поскупети од јануара. За живот му остаје таман толико да има до 25. у месецу, а до наредног десетог живи од онога што му рођаци и комшије донесу.

Није он једини, на жалост многи наши суграђани скоро у свим селима, па и у самом граду живе у сиромаштву или на ивици беде.

Но ипак и поред болести и немаштине много су проблематичнији услови у којима Славољуб, да кажемо, живи.

Пре свега нема питку воду, већ мора да купује флаширану. Породична кућа је у катастрофалном стању. Стара је близу сто година, а можда и више. Видно је почела да потања. Зидови су попуцали. Кровна конструкција је дотрајала, димњак није у функцији, а Славољуб греје просторије шпоретом на дрва. Покућство је дотрајало и у нереду. Сијалица му ради само у спаваћој соби, остала сијалична грла нису у функцији јер је инсталација на тавану у прекиду. Намештај и уређаји су ту само да би држали зидове, јер се стиче утисак да ће се, ако се помере, зидови срушити. Плафони су попустили, вероватно због трулих греда. Кућу држе венчанице на крову и столарија – прозори и врата. Било какви грађевински радови и интервенције су веома ризични, вероватно и немогући.

Како помоћи Славољубу? Шта учинити да му живот буде достојан човека, колико толико у складу са веком у коме живи и изнад свега безбедан?

Најхитније је да му се обезбеди сигуран и безбедан кров над главом. Стару кућу је немогуће оспособити. Можда је решење да му се помогне да заврши приземну кућицу коју још његов отац почео да гради у дну дворишта. Међутим то није мала инвестиција и за то би требала помоћ шире заједнице и не само наших суграђана. Па стога молимо све који имају приступа хуманитарним организацијама и посебно акцијама које спроводе разни спонзори на телевизијама да покушају да презентују Славољубов проблем.

Зашто Славољуб не може да добије туђу негу? Много би му значила јер би могао некоме да плати да му оде по лекове и намирнице и да му спрема јело и чисти кућу? На жалост не може јер је још увек покретан, може сам да оде у клозет, пресвуче се и узима храну. То што не може себи да спреми да једе, што не може сам да се окупа, одржава хигијену, исцепа дрва и наложи, што не може сам да оде у куповину и код лекара, кога то интересује!

Нема ни права на социјалну помоћ јер му је превелика (!?) пензија, рекли су му у Центру за социјалну помоћ у Горњем Милановцу.

Покушао је да добије и статус енергетски заштићеног купца, али су му у Општинској управи рекли да има превелику (!?) квадратуру стамбеног простора. А да ли је тај који му је то рекао видео у каквом стамбеном простору Славољуб живи? Пошто не прима социјалну помоћ не може бити ослобођен ни таксе за ТВ претплату.

На жалост неки државни службеници су одредиле некакве бирократске лимите. Неки други локални службеници их се строго придржавају. А шта да ради Славољуб и многи други који се не уклапају у те лимите?

Зар није поштеније да се одреди минимална висина примања која је неопходна да једно домаћинство, сходно броју чланова, може нормално да живи и да има за основне животне потребе. Ту треба урачунати сва примања: плате, пензије, стипендије, социјалне помоћи, туђу негу и све друге додатке које то домаћинство прима. Свако ко има мања примања од те суме мора од државе да добије разлику. Нешто као минимална цена рада за запослене

И на крају неколико питања за директора Центра за социјални рад у Горњем Милановцу:

• Да ли Центар има прецизну евиденцију мештана наше општине који живе у условима сличним, па чак и горим од Славољубових?
• Да ли је направљена социјална карта за најсиромашније житеље наше општине и када ће?
• Да ли Центар има законску обавезу да интервенише по службеној дужности у случајевима када је људима којима су животи угрожени потребна помоћ, а без да је они сами траже, па чак и ако је не прихватају?