Бошко Обрадовић: Писмо саборцима

Поштовани вишегодишњи и вишедеценијски пријатељи и саборци,

    Ускоро, о Савиндану 2024. године, навршава се 25 година од како смо основали Двери. Није мало и нисмо мало урадили, нека време о томе суди. Бирачи су очито овога пута изабрали неке друге људе да их даље предводе и треба то онда и препустити тим људима. Ко год вас пита шта даље и жали се на актуелну власт, слободно одговорите да се јаве Вучићу, Дачићу, Ђиласу, Милошу Јовановићу и др Несторовићу. Ми можемо неко време да паузирамо од јавних и медијских наступа и да се бавимо собом односно анализирамо зашто и како се све ово десило што нико није очекивао, и шта и како ћемо даље. Пре него што после данашње конференције за медије и повратка у локалну политику у Чачку прекинем да се јавно и медијски оглашавам на републичке теме, желим још једном да се обратим само вама, мојој браћи и сестрама, са којима сам водио све ове духовне и националне борбе за ових 15 година. Обзири на функцији председника Српског покрета Двери, који се морају имати, спречавали су ме да кажем све што знам и што сам лично искусио, али пошто више немам тај проблем могу да новом руководству и свима вама пренесем неколико таквих закључака који вам могу бити корисни.

    Навешћу само најсвежије примере мојих опозиционих колега, јер ме после оставке не спречавају никакви политички обзири да проговорим пуну истину. О лидерима власти сам све рекао за ових 12 година, кад су многи ћутали, али за ове из опозиције сам се устезао из колегијалних обзира. Био сам вероватно једини из патриотске опозиције који није рекао нити једну реч критике, а камо ли лажи и клевета, према било којој другој суверенистичкој изборној листи, док су Национално окупљање прозивали сви, дакле, не само из власти већ и они из опозиције, па тако и у суверенистичке. Толико нису могли да поднесу наш сусрет са Лавровим и Захаровом у Скопљу да су себи дозволи такву људску бедноћу да тврде да је до тих сусрета дошло уз одобрење Вучића и Дачића, не схватајући да тиме још више него нас вређају руско министарство спољних послова које сигурно не тражи дозволу од наших власти за своје дипломатске сусрете. Ово је, нажалост, само један од многих срамних белега које је иза себе оставио Милош Јовановић, а није се прославио ни др Несторовић за кога заиста нисам очекивао да је у озбиљним годинама склон лажима. О томе су се Двери изјасниле у посебном саопштењу, па нема потребе да се понављам.

    Зато бих за ову прилику посебно издвојио нешто друго када су у питању поменуте колеге: проф. др Милош Јовановић и др Бранимир Несторовић. Обојицу, упркос свим нашим разликама, поштујем и увек сам био спреман на сарадњу и заједничку борбу. Претпостављам да ће се свако ко ово прочита озбиљно помучити да се сети када су њих двојица рекли или урадили било шта против актуелне власти. У њиховим биографијама нема организације протеста против власти, нема откривања криминалних и коруптивних афера у врху система, нема замерања, напротив годинама су најдражи гости режимских медија и људи система. Они су паметнији од мене, они знају шта је политичка вештина и шта се тражи, а можда имају и договор. Време ће показати да ли су самостални или не. Због такве своје политичке вештине су и награђени на овим изборима иако су се сетили да су опозиција пре два месеца. Такође, јавност то после свега треба да зна: обојица су једино одговорни зашто није дошло до уједињења патриотске опозиције на овим изборима за шта сам се највише залагао и за шта сам их лично молио више пута у последњих годину дана. На речима су увек били за то, а на делима су последњих годину дана увек радили другачије и рушили сваки договор унутар државотворног блока, из њима знаних разлога, не и мени.

    Сада нека они преузму одговорност за будућност патриотске опозиције јер су добили мандат за то. Нека покажу шта знају. Тражили сте, гледајте. Оно што сам их ја упознао – немају нити капацитет нити кондицију за то (Милош Јовановић као председник странке и посланичког клуба НАДА шест месеци није ушао у Народну скупштину док је Милица Ђурђевић Стаменковски долазила у поодмаклој и ризичној трудноћи, али кога то брига). Добили су подршку грађана на изборима и препоручићу новом председнику Српског покрета Двери да настави комуникацију и сарадњу са свима у патриотској опозицији јер за Двери је отаџбинско увек било и треба да остане изнад страначког. Предложићу и нешто друго да имају спремну алтернативу ако се испостави да сам у праву и да ови људи дефинитивно не желе сарадњу чак и када им признајете лидерство и сујету (до чега им је иначе највише стало), јер имају неку другу комбинацију.

    Двери, не ја лично. сметају од почетка. Смета наша идеја, не ми. То је иста она идеја која је убијана и протеривана у време комунизма. Били смо први у новијој српској политичкој историји који су се вратили светосављу, духовним и моралним основама за бављење политиком, први који су ставили породицу на прво место своје политике и тражили Министарство за породицу, повратак редовног служења војног рока, промену погрешне мигрантске политике, промену погрешне економске политике субвенционисања страних фирми, стали у Народној скупштини у заштиту српског села и сељака, ратних ветерана, презадужених породица, радника оштећених у пљачкашким приватизацијама… Да не говорим о Косову и Метохији и овој трагедији да несрећна наша браћа и сестре са КиМ већински гласају за оне који су им разним противуставним споразумима довели Куртија да их терорише и на северу КиМ. Није случајно што је само Милици и мени забрањен улазак на територију јужне српске покрајине јер смо од стране сепаратистичких власти у Приштини пре много година проглашени за непријатеље уставног поретка тзв. „Републике Косова” (што ми несумњиво и јесмо), за разлику од других лидера патриотске опозиције који немају тај проблем. Много је таквих знакова поред пута за народ било, узалуд.

    Кад све саберем и одузмем, ја сам један неуспешан политичар из унутрашњости кога Београд није прихватио јер Београд воли преваранте (кад кажем Београд не мислим на старе Београђане, коленовиће, који су такође згажени под скоројевићима и преварантима који владају од 1945. када су дошли на комунистичким тенковима). Многи наши Срби са КиМ воле да их предају и издају, многи пензионери воле да им краду пензије, сељаци да их понижавају, интелектуалци воле паре и положаје, а неслога међу нама родољубима нас уби… Србијом владају лажни Београђани и мрежа њихових школских другова са Правног факултета у Београду, а сви ми смо за њих провинција и друга лига. Прихватам пораз, тренутно су јачи. Човек мора да буде господствен и достојанствен и у поразу. Оставка је морални чин, а преузимање одговорности суштина и политике и живота генерално. Али, то не значи да ћемо се предати. И дубоко верујем да ћу се вратити када то буде било неопходно да их победимо и развластимо београдске „уједињене монополе” (политичка квалификација из „Новог народног договора” са којом су Двери ушле у политику 2011. године, и која нажалост важи и дан данас). Политичке идеје Двери су неуништиве и по речима Милоша Црњанског „као реке понорнице које се после дугог и мутног тока кроз дубине” враћају на површину. Зато се враћам раду у удружењу грађана Форум за националну демократију, које је настављач некадашњег Српског сабора Двери, како би се упутио на ту дубину дверјанских почетака и српске духовне и националне мисли, а Бог и народ ће одлучити да ли ће и када та идеја поново испливати и доћи на чело нашег друштва и држава, са мном или без мене.

    Али, да овде ставим тачку на друге. Сматрао сам да ово треба да знате и нећу се више оглашавати на ову тему. Посветимо се нашој кривици. Можда нас је народ, а можда и Бог казнио за оно што смо лоше радили, а можда једноставно није наше време и бирачи желе да их политички преваранти и даље варају. Посветимо се ми ипак себи и својим грешкама. То су, по моме мишљењу, три следећа велика греха:

1. Занемарио сам/занемарили смо бављење својом политичком организацијом бавећи се уједињавањем патриотске и државотворне опозиције и губећи силно време са лажњацима. Највећи од њих је Милош Јовановић, то упамтите и водите рачуна убудуће. Погледајте само како је пре избора обећавао да ће повести народ у демонстрације ако дође до кршења изборне воље грађана, а како се сада склонио и признаје покрадене изборе. Нема потребе да вас подсећам да је прошле године одборник НАДА дао већину Вучићу у Београду, али имам потребу да направим разлику између НДСС и Милоша Јовановића који је примао мач од СНС док смо се ми борили у Народној скупштини да би на крају завршио у америчкој и британској амбасади и код Ђиласа. Већина у НДСС је била за уједињење деснице, али Милош Јовановић то није дозволио. Тамо има много квалитетних људи, као и око др Несторовића, као и у Српској странци Заветници. Не умишљајте више никада да смо само ми у Дверима вредни и исправни, то је наш други највећи грех.
2. Дозволио сам/дозволили смо да оболимо од политике, од самоумишљености да смо неки политичари и лидери, што нас је одвело у језиве сујете и трагичне последице урушавања међуљудских односа и кварења сржи Двери, а то је саборни дух хришћанске заједнице. То ће нас и дефинитивно уништити ако се не вратимо Богу и себи, као и нашим најбољим традицијама саборног одлучивања и братских односа. Што се мене тиче, Двери ако наставе тим путем и треба тотално да пропадну, што пре то боље!
3. Потценио сам/потценили смо да нема политичког успеха док га не покажеш на локалном нивоу, док не победиш у свом родном граду. Многи од нас у врху Покрета умислили смо да смо политичари опште праксе и да смо попили сву политичку памет овога света, а немамо резултат у својој локалној средини или чак уопште нисмо изашли на локалне изборе. Успешан је само онај политичар који је победио на изборима, а посебно онај који је други пут победио и оправдао поверење бирача, и евентуално само он може некоме другом да држи предавање о политици, а не ми који то никада нисмо успели. Ми сви остали смо аматери и треба да спустимо мишљење о себи на реалан ниво. Зато сви ми велики умишљени лидери и политичари, а ја први, треба да се вратимо локалној политици и најпре покажемо шта знамо у својој локалној самоуправи да бисмо добили право да било шта друго причамо. Разуме се да можемо бити стручни у разним областима и имати квалификовано мишљење о разним темама, али то није политика већ политички савет, политика је изборни резултат у свом граду.

     Моја оставка је, то је и ово кратко време већ показало, била елементарни морални чин који представља морални капитал за даље. Једина мала задршка и жал који сам осетио приликом подношења оставке јесте однос према свим оним људима који су ми лично толико веровали свих ових година и уложили много подршке и наде у мене, без којих не бих урадио све оно добро што сам урадио (све грешке су само моје). Позивам их да никако не одустају од Двери јер је од мене лично много важнија идеја због које смо се сви окупили. Увек сам говорио и да потврдим: није нама нигде и никад речено и обећано да морамо успети у политици и бити власт односно да то мора да се деси – једино што је извесно и што је сигуран смисао наше борбе јесте да смо само још једна смена у низу генерација која треба да пружи свој допринос у очувању нашег духовног и националног идентитета и одбрани независности наше државе.

     Време је да подвучемо црту и погледамо се у огледалу где смо и колико грешили. И да свако преузме своју одговорност да бисмо имали морално право на даљу борбу и нови почетак.

     Верујем у Бога и Србство, верујем у Српски покрет Двери и идеју Националног окупљања, остајем ту и нећу се дати душманима као ни до сада. Хвала свима што сте били уз мене и Двери свих ових година, останите ту, Србија се суочава са великим изазовима у наредном периоду, потребни смо својој држави и свом народу, наша генерација мора да одужи дуг Отаџбини до краја, будимо достојни својих светих предака који се никада нису предавали. Ми смо Срби, ми се никада не предајемо!

    Видимо се ускоро! Срећни Вам Божићни и Новогодишњи празници и немојте замерити што ћу се мало искључити из јавности и преписки. Време је да надокнадим много тога што сам пропустио, а пре свега у раду на себи и свом духовном здрављу, а онда и према својој породици и пријатељима!

У Београду, 25. децембра 2023.