Бошко Обрадовић: Укинути Закон о родној равноправности

     Закон уводи нејасан, недефинисан и неуставан појам рода и под претњом кажњавања штити све облике рода, а да нико не зна који су то облици. Закон уводи најширу равноправност, не само мушкараца и жене, као биолошких појмова, већ уводи родну равноправност свих родних идентитета. Жена из Закона о равноправности полова, који је важио до ступања на снагу Закона о родној равноправности, сада је постала равноправна са свим осталим родовима или родним облицима о којиам не знамо ништа. Закон је супротан одредбама чланова 15. и 62. Устава јер Устав Србије не познаје термин „родна равноправност”, већ само термин „равноправност жена и мушкараца”.

Закон о родној равноправности усвојен је у једнопартијском парламенту 20. маја 2021. године без јавне расправе и то је други разлог зашто га треба укинути.

Закон не само да негира српски језик, његову граматику и норму него и врши насиље над њим тражећи да се у службеној употреби језика, под претњом казни, доследно примењују накарадни, рогобатни језички изрази које препоручују активисти родне идеологије. Захтев за променом граматичке структуре српског језика која је изражена у овом закону у супротности је са општелингвистичким правилима српског језика, а уз то, обавеза уподобљавања назива за носиоце занимања, звања и титула сличним називима у којима се експлицира припадност (женском) полу последица је неразумевања језичких чињеница и покушај насилног инжењеринга у језику за потребе родне идеологије.

Овај закон подразумева интервенцију и у сфери језика: 73. чланом Закона о родној равноправности прописује се обавезно увођење тзв. родно осетљивога језика до 2024. године. То је „језик којим се промовише равноправност жена и мушкараца и средство којим се утиче на свест оних који се тим језиком служе у правцу остваривања равноправности, укључујући промене мишљења, ставова и понашања у оквиру језика којим се служе у личном и професионалном животу“ (члан 6, тачка 17). Овакав захтев о облигаторној употреби исконструисаног [измаштаног] језичког идиома подразумева језички инжењеринг и директан уплив идеологије у језик. Са друге стране, Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма усвојен је 15. септембра 2021. године, а према члану 7, тачки 6, стандардизација српског језика мора бити заштићена од идеолошких и политичких покрета.

Уједно, овакав захтев представља и преседан ‒ први пут се у историји српскога језика, културе и законодавства модификација језичкога ткива прописује законом. Овај Закон, својом искључивошћу коју намеће уводи не само списак препоручених речи, већ и списак забрањених речи. Из овога произлази увођење цензуре и казне за недозвољену језичку активност, што је неприхватљиво, јер се тиме уводи вербални деликт у српско друштво. Уставом су заштићени слобода мишљења и изражавања; забрањена је цензура у медијима и зајемчена је слобода научног и уметничког стварања: Устав, чл. 46, 50, 73. Обавезујућа употреба тзв. родно осетљивога језика у закону обесмишљава рад свих институција које се језиком баве, а нарочито Матице српске и Одбора за стандардизацију српскога језика, који уређују српски стандардни језик и прописују његову фукционално поливалентну употребу у свим сферама друштвенога живота. Струка ни у једном тренутку није консултована у доношењу овога закона.

Важно је посебно нагласити да се језичка струка „огласила тражећи укидање овог и доношење новог закона, у закључцима са округлог стола „Положај српскога језика у савременом друштву (изазови, проблеми решења)“, одржаног у Матици српској 3. јула 2021. године. Том приликом, саопштено је 39 реферата, у којима је проблем родно осетљивог језика сагледан из различитих углова: структурнограматичког, семантичког, прагматичког, социолингвистичког, општелингвистичког, социолошког, правног, али и у контексту његове употребе у другим језицима типолошки сродним српском. Закључци су формулисани кроз 21 став, а суштина је да: „Стварна борба за права жена подразумева делање на плану друштвених односа и борбе против дискриминације жена у свим сферама где она постоји. Језик треба да се развија природним путем, без присиле и притиска идеологије, а сваком говорнику, уз крајње уважавање ставова других, треба оставити слободу избора за лично декларисање у домену јавне употребе, тј. могућност одабира оних језичких форми које су у складу с нормом стандардног језика“.

Струка тражи повлачење овога закона јер планиране насилне интервенције одговарају искључиво идеолошким потребама својих стваралаца и врше насиље над језиком оглушујући се не само о норму српскога стандардног језика већ и о хиљадугодишњу традицију развоја језичкога система.

Закон о родној равноправности је по мишљењу Високог савета судства, које је сагласно мишљењу Одбора за стандардизацију српског језика, „противуставан и супротан другим постојећим законским решењима“. Противуставан је зато што Устав не познаје категорију рода. Иако су у чл. 6 различито дефинисани, израз „род“ се користи као синоним за „пол“. То се види, између осталог, већ и по дефиницији „родне равноправности“: то је „равномерно учешће и уравнотежена заступљеност жена и мушкараца у свим областима друштвеног живота“. Ако то имамо у виду, не види се зашто је требало мењати назив „Закон о равноправности полова“.