Зоран Павловић: Просветна политика Двери и Министарство просвете

      Након страшне трагедије која се догодила почетком маја у београдској основној школи, посланичка група Српски покрет Двери – Патриотски блок предала је у скупштинску процедуру Препоруку Влади Републике Србије о хитним мерама у просветном систему. Након немуштог извлачења представника власти због озбиљних оптужби опозиције које се односе на проблеме у просветном систему, као и упорног негирања да је било ко од опозиције поднео неки конкретан предлог иако је предлог Двери поднет 17. маја, Влада је 21. јула упутила Народној скупштини Мишљење о препоруци Двери.

Мишљење започиње констатацијом да Влада предлаже Народној скупштини да не прихвати ову препоруку, а онда следи образложење. Кроз цело Мишљење протеже се став Владе да она управо и ради како Двери предлажу, наводе се и конкретни примери, а препоруке ипак нису прихваћене. То је само по себи занимљиво и сведочи о уско страначком схватању политике, и то оне за коју би требало да постоји национални консензус, као што је просветна политика.

Да видимо шта је то Влада одговорила на препоруку Двери.

У прве три тачке препоруке, постављени су темељи просветне реформе. Двери су тражиле:

1. „почетак процеса враћања угледа и достојанства наставницима и професији заједничком планском акцијом свих надлежних државних институција, пре свега Министарства просвете, Националног просветног савета, просветних завода, затим политичке елите, културних посленика, САНУ, медија…;
2. почетак широке медијске акције презентовања позитивних примера из школског живота која ће за резултат имати пораст угледа школа и наставника;
3. почетак широке друштвене акције усмерене на популарисање знања као основне вредности и највећег капитала у животу, самим тим и школе у којој се стичу знања“.

На ове препоруке заиста нико не би могао да нађе замерку, па није ни потписница овог Мишљења Ана Брнабић. Влада признаје да Министарство просвете већ предузима активности да оснажи наставнике и директоре, да ради на јачању установа (школа) да се обезбеди сигурна и подстицајна школска средина, да се планира заштита наставника од насиља. Након овога, ипак се констатује да статус наставника у друштву зависи и од односа целокупног друштва и вредносног система, те да Министарство из „домена своје надлежности“ континуирано „истиче значај улоге друштва, медија, породице и других система“. Влада такође истиче да Министарство просвете континуирано апелује на медије да је значајно да се истичу позитивни примери. И онда када је дошло на ред да видимо које су велике активности урађене на том плану, можемо да прочитамо да Министарство нешто објављује на свом сајту и да организује радионице за представнике медија о правилном медијском извештавању, а планира се и да у 20 локалних самоуправа буду организоване медијске кампање, али само ради промоције инклузивног образовања. Не наводе се други циљеви. Уз то, у шест школа се још нешто ради на пољу инклузије. Још се наводи да Министарство „бројним и различитим активностима доприноси популаризацији образовања и васпитања, као и стицања знања“.

Након ових хвалоспева самима себи, можемо оправдамо да се запитамо да ли је то довољно и одмах да констатујемо да није. Овде недостају конкретни подаци где и како то Министарство континуирано истиче и шта је од тога „истицања“ преточено у практично побољшање положаја наставника? Такође, осим неких радионица за медије, шта је конкретно урађено да медији почну да третирају просвету и школски живот на прави начин? Осим Сајма образовања које служи за популаризацију просвете, не наводи се ништа конкретно већ фразе „медијска гостовања, брошуре, интернет презентације…“. А ми зато постављамо конкретна питања: где ми можемо да видимо све наведене напоре Министарства да се поправи статус наставника и уопште просвете? Рецимо, на којој телевизији са националном фреквенцијом? Колико емисија се прави о томе? Да ли постоји школски програм у примерним терминима на било којој великој телевизији? Колико је било прилога о позитивним примерима из школске праксе на било којој великој телевизији? Где то друштво може да се информише о многим лепим ваннаставним акцијама у школама: приредбе, представе, музичка дешавања, хуманитарне акције, изложбе… којих има много, а које раде наставници ентузијасти само због љубави према професији, а за врло бедну плату. Свако ко иоле прати медије, може да се увери да ничега од побројаног нема у медијима или има у мрвицама. Али и може да се увери да на највећим телевизијама које предњаче у гледаности коло воде садржаји препуни неморала и антицивилизацијског понашања које допушта владајућа већина.

А што се тиче истицања инклузивног образовања, ту наш просветни систем мора добро да размисли да ли је та врста образовања постављена како треба и да ли треба нешто мењати. Ми смо сигурни да треба.

И четврта тачка препорука Двери о повећању плата, наишла је на одобравање Владе, јер ће Влада то и предложити, што се у међувремену и десило али у недовољном проценту. Запослени у просветном систему су и даље бедно плаћени за изузетно друштвено одговоран посао. И ова, као и претодне владе, не уочава значај образовања и не види потребу да пружи већу подршку наставницима као покретачима цивилизацијског напретка. У одговору Владе су и фразе о улагањима у свашта нешто у просвети, што поздрављамо, али не видимо да се тиме иде ка циљу, а то је боље образовање. Та остала улагања такође треба преиспитати и видети да ли су сврсисходна.

И предлог Двери у петој тачки препорука, у којој се тражи појачана планска едукација родитеља о проблемима деце и већа сарадња са њима, Влада такође, како пише Ана Брнабић, примењује. И ту је сагласна са Дверима, а као најзначајнији наводи пример да је обучено 67 стручних сарадника за примену програма „Јаке породице у школама“. Ево и ми то поздрављамо и само питамо да ли је то довољно и који су ефекти тог програма, у колико средина је то заживело и дало резултате, ако имамо у виду да постоји преко 1800 школа? Сматрамо да ти напори заиста нису довољни, као ни неколико приручника који неће стићи до велике већине родитеља. Потребно је много више, не само од стране Министарства просвете, већ и од других институција који се баве системом вредности (медијске, културне, омладинске, породичне, спортске, социјалне…), а које све треба повезати и обавезати неким планом, да би се дошло до остварења неких циљева. То, наравно, овој Влади не пада на памет.

Двери су у шестој тачки препоручиле следеће: „појачана планска васпитна едукација ученика на часовима одељенске заједнице и у оквиру ваннаставних активности (културне, спортске, еколошке, активности у природи, помоћ старима и немоћнима…)”. Председница Владе потврђује да се то већ ради у школама, што и ми пожемо да потврдимо. Школе заиста чине велике напоре, посебно одељенске старешине, али овде је акценат на речи „појачано“. Нисмо сигурни да је оно што се ради довољно и да се ради свугде, а сигурни смо да само на часовима одељенске заједнице и само теоријом не може много да се постигне. Премијерка још истиче да Министарство обучава наставнике о инклузији и заштити од насиља. О инклузији смо већ рекли да је спорна, али и стално истицање насиља је такође спорно. Уместо тога, потребно је промовисање позитивних примера и извођење позитивних акција у циљу превентивног деловања, односно више практичног рада са децом, а мање сувопарне теорије. Тако се најбоље васпитава. Али ту можемо да наведемо више примера који казују да тога нема или нема у довољној мери, а и оно што се ради не наилази на одговарајућу подршку друштва.

1. Како би данас реаговала друштвена средина да види радну акцију чишћења околине школе од стране ученика? Оправдана је бојазан и наставника и директора да би дошло до негодовања појединих родитеља јер се, тобоже, деца терају да раде. Овде треба имати у виду погрешан, а широко заступљен васпитни метод савременог доба који се у струци зове „презаштићивање“, кога су просветари свесни те аутоцензуром, знајући да их нико неће подржати, избегавају овакве акције.
2. Да ли се ученици редовно воде на културне манифестације или у обилазак града/ општине како би се упознали са локалним и националним знаменитостима? Одговор је негативан, јер како је то могуће да се изведе када уопште није лако обезбедити превоз, односно средства, а нема системске подршке за тако нешто. Онда се наставници који су ентузијасти довијају да у своје слободно време покажу ђацима културу свог места и државе, ако икако могу то да изведу. Тако генерације остају ускраћене да виде, рецимо, Народни музеј и сличне институције.
3. Трећи пример се тиче спорта. Питање је како да се спорт омасови када се све плаћа? Зашто ту не би била смишљена нека идеја? Двери имају идеју и за то.

О свим овим примерима Ана Брнабић не каже ништа, већ се служи фразама. То је манир владајућих елита, да се покривају кованицама попут „бројне активности“ од којих нема великих резултата. Да би се и на овим пољима која смо поменули постигли бољи резултати, опет је значајна подршка читаве друштвене заједнице, што значи свеукупну промену климе према просвети.

И седму и осму тачку препорука, где Двери траже појачан рад педагошко-психолошке службе у школама и повећање броја стручних лица из ових области, као и појачане активности на превенцији болести зависности, Ана Брнабић такође подржава. И ту се наводе неке активности али је питање да ли је то довољно, ако имамо у виду велики проблем наркоманије у адолесцентском узрасту.

Тачка 9. препорука којом се тражи осетно смањење административних обавеза једино није подржана од Владе са тумачењем да су наставници плаћени да воде администрацију. Овде долазимо до једног озбиљног проблема који може да збуни грађане. Тачно је да су наставници у обавези да пишу папире и то није спорно. Али свако ко ради у школи дуже време зна да је број административних обавеза, извештаја и процедура знатно повећан у односу на раније периоде. Ако се томе дода велико ангажовање одељенских старешина у раду са родитељима, које је вишеструко веће од прописаних сати недељно, а што је неопходно, онда имамо закључак да су административна оптерећења сметња за друге врсте образовно-васпитног рада. И ту лежи проблем. Док наставници мисле о папирима, да ли ће их добро и на време написати, настава и васпитање губе на квалитету. А новим променама закона је још увећана папирологија јер ће школе и одељенске старешине бити у обавези да прате понашање одређених ученика и ван школе.

На захтев Двери да се поједностави изрицање васпитно-дисциплинских мера, Влада тврди да ће унапредити процедуре васпитно-дисциплинског поступка. То баш и није исто. Одговорно тврдимо да су ти поступци компликовани, да су раније били једноставнији, те да у предлозима измена и допуна закона нема унапређења већ се и даље компликује.

И на крају, Влада сматра да је већ све што треба да се мења у просветном систему прошло кроз одговарајуће јавне расправе и да постоји шири друштвени консензус. Двери сматрају да то није тако о чему могу да посведоче сви који раде у просветном систему и око њега. Предлог Двери је да се заиста питају све мудре главе које имају везе са овим системом како би се дошло до најбољих решења.

Закључци су следећи.

Прво, пошто се Влада скоро у свему слаже са мерама Двери, зашто није подржала препоруку и тако показала осећај за шири друштвени консензус?

Друго, очигледно је да постоји несклад између прокламованих жеља Министарства и Владе и стања на терену које није онакво каквим га описују.

И треће, пошто је ово Мишљење потписала Ана Брнабић, дакле главна личност у Влади, а не парцијално министар да би могао да се тражи алиби и одговорност у неком другом, онда с правом можемо да поставимо питање зашто Влада не предузме праве конкретне мере да би се однос друштва према наставницима поправио и да би се уопште систем вредности поставио на другачије основе. Није довољно да се нешто истиче већ је потребно да се предузму мере које држава може да предузме, ако хоће, и у медијима и у другим секторима. А председник Владе је кључна личност, под чијом контролом су све полуге друштва и који може да иницира било коју промену. Дакле, алиби не постоји. Очигледно је да вршиоци власти не желе праве промене.

На крају остаје да се захвалимо Влади Србије што нам је уопште одговорила. До сада смо у овом сазиву предали преко 50 разних иницијатива, а добили свега неколико одговора. Зато смо пријатно изненађени што је сада стигао овако детаљан одговор, иако не онакав какав смо очекивали. Надамо се да ће садржај наше препоруке ипак, у неком виду, макар и да се не зна да су то идеје Двери, постати део стварне практичне политике владајуће већине.