Сања Вујановић: Двери покрећу кампању „Једна је мајка“

     Гледајући седмицу иза нас, долазимо до закључка да живимо, на првом месту, у једној крајње небезбедној земљи. Покушаји силовања, породичног и вршњачког насиља, туче у продавницама око снижене робе и на крају самоубиства једног дечака од 14 година у школи, дају крајње забрињавајући осећај. Ко се у нашој држави бави превенцијом насиља?

Тренутно стичемо утисак да се нико не бави узроцима, већ само последицама, а управо узроци рађају последице. Да почнемо од школе. Да ли је школа изгубила васпитну улогу? Јесте. Зашто? У разговору са учитељима и професорима, као и са родитељима, долазимо до закључка да, за разлику од пре 20-ак година, када су се просветни радници бавили послом за који су се школовали, односно учењем и васпитавањем деце, сада им је држава наметнула огроман број административних послова који им одвлаче време и пажњу и немају времена да се баве оним за шта су се определили, а то је образовно-васпитна улога кроз рад са децом. Ништа боља ситуација није ни у вртићима.

Наметнути, накарадни систем вредности спроводи агенду уништавања омладине од најранијег детињства, преко вртића, школе и насилних садржаја на медијима са националном фреквенцијом. Са друге стране, родитељима је наметнуто да раде знатно више како би обезбедили основну егзистенцију за своју породицу.

Ту долазимо до податка да породица у Србији у просеку има 1,2 детета. Према последњем попису, ми смо стара нација коју коси бела куга. И шта држава чини да се то промени? Гасе се повремени пожари насиља, наравно тек пошто се оно деси и прича се како треба спречити, али се не спречава. Прича се да се требају побољшати услови у породилиштима, школама, вртићима, али се не побољшавају. Све константно остаје само мртво слово на папиру.

Зашто се жене у Србији одлучују да рађају по једно дете? Какви су нам услови приликом порођаја? Свака жена је од првог дана трудноће доживела непријатност и наишла на многе проблеме, од лоших услова вођења трудноће, преко исплате трудничког боловања, па до порођаја. Услови у породилиштима су лоши. Од хигијене и неге до нељубазног особља. Међутим, није криво то особље, већ сама држава која израбљује раднике за мале плате, па их присилно тера у приватну праксу да раде додатан посао, а они, исцрпљени од умора, долазе новим и будућим мајкама. И тада, у ситуацији када морају да имају разумевање и стрпљење, они га немају. Због тога се велики број жена не одлучује за још деце јер страх који доживе за тих девет месеци превазилази даљу жељу за рађањем.